Нејасна и невидљива баријера, само животиње знају зашто је не прелазе

Већина дивљих животиња никада не прелази туу замишљену границу, чак ни птице. И тако је већ десетинама милиона година, уз еволуцију животиња на различите начине са сваке стране. Све је почело пре око 30 милиона година, када се аустралијска тектонска плоча ударила у евроазијску тектонску плочу и створила архипелаг, преусмеравајући океанске струје и стварајући нове регионалне климе.

На једној страни, у Индонезији и Малезији, еволуирали су мајмуни, човеколики мајмуни, слонови, тигрови и носорози; док на другој страни, у Новој Гвинеји и Аустралији, живе торбари, глодари и какадуи.

Ова необична подела названа је Воласова линија – по природњаку Алфреду Раселу Воласу, који је први приметио оштру разлику у животињском свету (углавном међу сисарима) док је истраживао регион средином 19. века.

„Можемо сматрати утврђеним да Ломбокски мореуз, између Балија и Ломбока, широк само 24 километра, означава границу и нагло раздваја два велика зоолошка региона планете“, написао је Волас.

Природњак је касније самостално развио теорију еволуције отприлике у исто време када и Чарлс Дарвин. Линија коју је нацртао на мапи пре више од једног века и даље се сматра хипотетичком еволутивном баријером, иако се расправе о њеној тачној локацији и механизмима настављају.

Генерално говорећи, Воласова линија раздваја појас азијског континента од појаса аустралијске тектонске плоче. То је геолошка линија, али је такође и климатска и биолошка.

Једно од објашњења за поделу лежи у климатским променама изазваним древним геолошким догађајима.

„Када се Аустралија одвојила од Антарктика, створила се област дубоког океана која је данас позната као Антарктичка циркумполарна струја. Та промена драматично је утицала на климу целе планете и довела до значајног захлађења“, објаснио је аутор једне од студија које се баве Воласовом линијом, Алекс Скилс.

Екстремне климатске промене врсте с обе стране линије, су другачије поднеле, што је довело до јасне биогеографске разлике какву данас уочавамо.

Сматра се да се тако животињски свет у потпуности адаптирао на екосистем у којем пребива да није желео да га на пусти, нити да пређе „линију“ коју су могли, чести су закључци истраживања.

Дубоки океански канали попут Ломбокског мореуза раздвајају сваки појас, што животињама отежава прелазак. Чак и када су нивои мора у далекој прошлости били много нижи него данас, овај понор је и даље постојао.

Иако је Воласова невидљива линија најочигледнија када се упоређују сисари у Азији и Аустралији, она постоји и код птица, гмизаваца и других животиња.

Врло мало мешања чак и међу рибама

Чак и у океану неке врсте риба и микроба показују генетске разлике на једној страни границе у поређењу са другом, што указује на врло мало мешања између популација.

Научници још нису схватили које невидљиве баријере спречавају ове врсте на већу покретљивост. Међутим, станиште и клима су вероватно фактори који наглашавају еволутивни јаз.

Године 2023, анализа више од 20.000 врста кичмењака открила је да су се линије југоисточне Азије развиле у релативно тропском древном окружењу које им је омогућило да се прошире према Новој Гвинеји на влажним острвским „степеницама“.

Дивље животиње на аустралијском континенталном штиту, у међувремену, еволуирале су у изразито сушнијим условима, што је диктирало другачији еволутивни пут. То је значило да је аустралијска дивљач била у неповољнијем положају на тропским острвима ближе екватору.

Међутим, што више истраживачи проучавају Воласову линију, то је мање јасно где би линија требало да се тачно повуче и колико би „пропустљива“ баријера могла бити – барем за неке животиње које могу да пливају или лете, попут слепих мишева, буба или макакија.

Ипак, Воласова подела није апсолутна граница, већ више градијент, кажу научници. Та чудна линија нам помаже да разумемо еволуцију животиња за хиљаде врста.

„Дарвинове и Воласове менталне и стварне мапе биле су сто на којем се одвијала еволуциона шема, упоредива по важности са геолошком временском скалом“, тврди историчарка науке Џејн Камерини из Друштво за историју науке.

Оно што је почело као једна, грубо постављена линија, повучена пре више од једног века, сада помаже у обликовању веће и сложеније слике природног света и његових мистерија, пише Science Alert.