Снимци мозга довели у питање популарну теорију о контроли емоција: Активност можданих центара не открива колико успешно управљамо осећањима

Када пролазимо кроз тежак животни период, разговор са блиском особом понекад може да донесе утеху. После раскида, на пример, пријатељ може да нас подсети да смо и раније пролазили кроз тешке тренутке и да смо успевали да наставимо даље. Такав савет делује разумно и може да нам помогне да ситуацију сагледамо из другачијег угла. Ипак, то не значи да ће се туга аутоматски повући или да ћемо се после разговора осећати боље.

Управо та разлика између покушаја да променимо начин на који доживљавамо неки догађај и стварног емоционалног ефекта тог покушаја налази се у средишту новог научног истраживања објављеног у часопису Nature.

Научници су испитивали когнитивну реапрејзалу, односно стратегију регулисања емоција која подразумева поновно тумачење ситуације како би се променио њен емоционални утицај. Реч је о поступку у којем особа покушава да узнемирујући догађај сагледа на другачији начин, у нади да ће тако смањити негативна осећања.

Међутим, резултати велике анализе показали су да активност можданих региона који се традиционално повезују са емоционалном контролом не открива поуздано колико је неко успешан у примени ове стратегије.

Мождане области које учествују у контроли емоција нису нужно показатељ њене успешности

Када људи покушавају да промене начин на који доживљавају узнемирујуће ситуације, активирају се одређене области мозга, посебно делови префронталног кортекса, смештеног у предњем делу мозга, иза чела.

Ове области имају важну улогу у расуђивању и задржавању информација у свести, а учествују и у процесима који омогућавају регулисање емоционалних реакција. Због тога су се у ранијим експериментима често издвајале као важни мождани региони повезани са когнитивном реапрејзалом.

Истраживачи су, сходно томе, очекивали да ће активност ових области бити повезана са способношћу људи да успешно управљају својим осећањима. Претпостављало се да би особе које показују одређене обрасце мождане активности током покушаја преиспитивања негативних ситуација могле да остваре и боље резултате у смањивању емоционалне узнемирености.

Ново истраживање, међутим, указало је на важну разлику: чињеница да је нека мождана област активна док особа покушава да регулише емоције не значи да та активност може да предвиди колико ће тај покушај бити успешан.

„Неке мождане области укључене у регулисање емоција нису нужно исте оне чија активност нам говори колико је неко добар у томе“, објаснио је психолог Маурицио Сикорело из Централног института за ментално здравље у Немачкој, у разговору за портал ScienceAlert.

Другим речима, посматрање мождане активности током примене одређене стратегије и процена колико та стратегија заиста помаже особи представљају два различита истраживачка питања. Управо је та разлика била један од кључних разлога за спровођење нове анализе.

Анализа 40 скупова података и више од 2.000 учесника

Да би проверили своје претпоставке, истраживачи су објединили резултате 40 скупова података, који су обухватили до 2.175 учесника. У истраживању је учествовало 32 истраживачке групе које су анализе спроводиле према унапред утврђеном и регистрованом плану.

Овако велики узорак омогућио је научницима да испитају и слабе повезаности између различитих показатеља, које би у мањим истраживањима могле да остану непримећене.

У експериментима су учесници најчешће посматрали узнемирујуће фотографије док су били у скенеру. Од њих је тражено да неке слике само посматрају, док су друге морали да покушају да протумаче на другачији начин, како би смањили осећај узнемирености.

За праћење мождане активности коришћена је функционална магнетна резонанца, позната као фМРИ. Ова техника бележи промене у количини кисеоника у крви које су повезане са активношћу мозга. На основу тих података истраживачи су могли да прате реакције различитих можданих области током когнитивне реапрејзале и упореде их са степеном олакшања који су учесници пријављивали.

Поред тога, анализирани су и резултати упитника који су показивали колико често људи користе когнитивну реапрејзалу у свакодневном животу. Истраживачи су испитивали и промене активности амигдале, мождане структуре која учествује у емоционалним реакцијама.

На тај начин обухваћена су три различита показатеља: колико често људи користе ову стратегију у свакодневици, колико им она помаже да се осећају боље током експеримента и колико се мења активност амигдале док покушавају да регулишу своје емоције.

Научници су очекивали да ће се ови показатељи међусобно подржавати. Претпоставка је била да ће људи који чешће користе когнитивну реапрејзалу у свакодневном животу уједно показивати и веће емоционално олакшање током експеримената, као и одговарајуће промене у можданој активности.

Резултати, међутим, нису потврдили такву слику.

Одговори у упитницима нису показали значајну повезаност ни са степеном олакшања који су учесници осећали током експеримената ни са смањењем активности амигдале.

С друге стране, учесници који су пријављивали веће олакшање током покушаја когнитивне реапрејзале заиста су показивали и веће смањење активности амигдале. Ипак, та повезаност била је веома слаба.

Истраживачи су израчунали да би студија морала да обухвати 1.105 учесника како би постојала вероватноћа од 80 одсто да се открије повезаност овако малог интензитета. То показује колико је лако да мањи експерименти пропусте слабе, али потенцијално важне односе између психолошких и можданих показатеља.

Најзад, ниједан од три анализирана показатеља није показао очекивану повезаност са активношћу већ познатих префронталних мрежа за регулисање емоција. Те мреже биле су активне и током доживљавања негативних емоција и током покушаја да се оне промене.

Зашто активност мозга не открива да ли нам одређена стратегија заиста помаже

Један од начина да се разумеју резултати јесте пример пријатеља који покушава да нас утеши после раскида.

Док размишљамо о његовим речима и покушавамо да ситуацију сагледамо из другачије перспективе, префронтални кортекс вероватно учествује у том процесу. Међутим, то само по себи не говори да ли ће нам нови начин размишљања донети стварно олакшање.

Све зависи и од тога како се понуђена перспектива повезује са нашим личним искуством. Подсећање на то да смо се раније опоравили од тешких периода некоме може да донесе сигурност и утеху. Другој особи више наде може да пружи поновно откривање сопствених интересовања и активности.

Кључно питање, дакле, није само да ли мозак учествује у покушају промене емоционалне реакције, већ и да ли је начин на који особа тумачи ситуацију за њу лично значајан и да ли јој заиста помаже.

„Само активирање можданих области укључених у когнитивну реапрејзалу не значи нужно да је тај начин преиспитивања лично значајан или емоционално делотворан“, нагласио је Сикорело.

Ови налази имају важне последице за истраживања која покушавају да процене емоционалне тешкоће на основу снимака мозга. Активност једне одређене мождане области није довољна да би се проценило колико је нека особа способна да управља својим емоцијама.

Истраживачи сматрају да би више информација могло да се добије проучавањем комуникације између различитих можданих области, као и повезивањем можданих процеса са ситуацијама које имају лично значење за појединца.

Важно је, међутим, нагласити да истраживање није испитивало да ли терапија побољшава способности регулисања емоција. Сикорело је објаснио да постојећи докази о користима терапијског третмана и даље остају релевантни, али да механизми у мозгу који стоје иза тих користи још нису у потпуности разјашњени.

Постоје и ограничења у погледу применљивости резултата. Анализирани скупови података односили су се на одрасле особе без клиничких дијагноза, због чега се закључци не могу аутоматски пренети на друге групе, укључујући људе са израженијим симптомима менталних поремећаја.

Осим тога, покушај да се узнемирујућа фотографија другачије протумачи у лабораторијским условима не може у потпуности да представи начин на који се човек носи са раскидом или другим тешким догађајем у сопственом животу.

Управо приближавање стварним, личним искуствима могло би да буде један од важних праваца будућих истраживања. Јер, оно што се дешава у мозгу док покушавамо да променимо своја осећања и оно што заиста доживљавамо нису нужно исте ствари.