Сицилијанска експедиција – како је Атина изгубила војску, флоту, а потом и Пелопонески рат

У својој „Историји Пелопонеског рата“, старогрчки историчар Тукидид описао је атински поход на Сицилију, од 415. до 413. године пре нове ере, као „убедљиво највећу и најсјајнију хеленску војску коју је до тада један град послао у поход“. Ипак, експедиција се претворила у највећу војну катастрофу Атине, са последицама које су утицале на даљи ток рата са Спартом.

Шест година раније, 421. године пре нове ере, атински војсковођа Никија успео је да обезбеди примирје у рату који су водиле Атина и Спарта. Међутим, многи Атињани желели су наставак сукоба. Међу њима је био и млади аристократа Алкибијад, који је, према Тукидиду, био мотивисан искључиво жељом за богатством и славом.

Почетком 415. године пре нове ере у Атину је стигло посланство из сицилијанског града Сегесте. Представници града објаснили су да се Сегеста налази у рату са суседним градовима Селинунтом и Сиракузом.

У покушају да обезбеде војну помоћ, изасланици су упозорили Атињане да би, у случају пораза Сегесте, Сиракуза могла да освоји целу Сицилију, а затим склопи савез са Спартом. Тврдили су и да имају подршку других сицилијанских градова и да ће Сегеста финансирати рат. Обећања о подршци и новцу, међутим, била су знатно преувеличана.

Никија није био убеђен и сматрао је да би мешање у сукоб било неразумно. Алкибијад је, с друге стране, успео да убеди атинску јавност да би Сицилија могла да постане издашан извор прихода.

У атинским трговима и гимназијама све више се говорило о могућностима које би војни поход донео. Иако је Сиракуза била удаљена око 500 наутичких миља, Атињани су веровали у снагу своје морнарице и финансијске резерве. Атинска скупштина изгласала је слање флоте на Сицилију, којом је требало да командују Алкибијад, Никија и Ламах.

Међутим, усред припрема за поход, Атину је потресао скандал. Једног јутра грађани су затекли да су оштећени сви градски херми – камени стубови са представама бога Хермеса, који су имали и верски значај.

Сумња је пала на Алкибијада и његове пријатеље. Према Тукидиду, поједини Атињани оптуживали су их не само за скрнављење светих обележја већ и за исмевање тајних верских обреда, познатих као Елеусинске мистерије, током ноћног пијанчења.

Упркос скандалу, Атињани су одлучили да Алкибијад крене на Сицилију. Суђење је требало да буде одржано по његовом повратку, уколико га у међувремену не буду позвали назад.

Велика експедиција и прва разочарања

На дан поласка, у зору, на бродове се укрцало 5.100 хоплита, тешко наоружаних пешадинаца, и око 1.300 лако наоружаних војника, међу којима су били стрелци и праћкаши. Са њима су кренули и атински савезници, као и особље које није учествовало у борбама.

Тукидид описује како су Атињани тог јутра дошли у луку да испрате пријатеље и чланове породица. Гласник је предводио молитву, отпевана је химна, а затим су обављене верске церемоније приношења жртве пре него што су бродови испловили.

Ипак, по доласку на Сицилију показало се да стварност не одговара обећањима. Сегеста није имала средства потребна за вођење рата, а ни остали градови на острву нису били спремни да склопе савез са Атином.

Никија је предложио да Атињани само демонстрирају војну силу у знак подршке Сегести и потом се врате кући. Алкибијад и Ламах залагали су се за останак на Сицилији и напад на Сиракузу.

Атинска војска пребацила се у Катану, северно од Сиракузе, која је постала главна база за војне операције.

Тамо је стигао гласник на светом трирему „Саламињи“, са наређењем да се Алкибијад врати у Атину и суочи са оптужбама. Он је наизглед прихватио наређење и испловио. Међутим, након што се усидрио у Турију, на југу Италије, побегао је у Спарту и затражио уточиште.

Према Плутарху, када је сазнао да су га Атињани осудили на смрт, Алкибијад је поручио: „Показаћу им да сам жив“. У знак освете, подстакао је Спартанце да пошаљу војску на Сицилију и помогну Сиракужанима.

У међувремену, Никија и Ламах напали су Хикару, насеље на северу острва, а његове становнике одвели у ропство како би обезбедили новац. Потом су морским путем кренули из Кatanе ка Сиракузи и искрцали се на плажи јужно од Велике луке.

У зору су извели изненадни напад, али нису успели да остваре циљ, па су се повукли у Катану, где су провели зиму.

Опсада Сиракузе и спартански преокрет

У пролеће 414. године пре нове ере Атињани су поново искрцали војску код Сиракузе. Никија је започео опсаду града и наредио изградњу утврђења и зидина преко висоравни Епиполе, стратешки важног узвишења.

Сиракужани су, међутим, почели да граде сопствене одбрамбене зидине и истовремено нападали атинске положаје. Ламах је погинуо у једном од сукоба, након чега је Никија затражио појачање из Атине.

Преокрет у рату уследио је доласком спартанског војсковође Гилипа. Атињани још нису завршили изградњу опсадних зидина, што је Спартанцима омогућило да се повежу са Сиракужанима.

Током лета Гилип је уништио атинска утврђења и потиснуо противничку војску до базе у Племирију, јужно од Сиракушког залива.

Следеће године стигло је атинско појачање под командом Демостена. Он је покушао да поврати висораван Епиполе ноћним нападом, али су многи атински хоплити, не познајући терен, у мраку изгубили оријентацију и погинули падом са узвишења.

Нешто раније, Гилип је заузео Племириј и запленио храну, залихе и чак опрему за атинске триреме. Сиракужани су затим блокирали излаз из залива, заробивши преостале атинске бродове унутар луке. Атинска флота претрпела је коначан пораз.

Повлачење и уништење атинске војске

Атињани су тада започели повлачење копненим путем према Катани. Са њима је било око 40.000 људи, док су рањеници остављени иза њих.

На путу су били изложени нападима. Шестог дана повлачења Гилип је пресекао пут Демостеновој војсци. Никија је успео да настави кретање, али када су његови војници стигли до реке Асинар, исцрпљени и жедни, похрлили су ка води, изгубивши сваки ред.

Тада су напали Гилипови војници. Тукидид описује размере пораза, наводећи да су тела погинулих била „нагомилана једно преко другог у реци“. Никија се предао.

Гилип је заробљену војску одвео у Сиракузу, где су Никија и Демостен погубљени. Атински војници и њихови савезници затворени су у градским каменоломима.

Тукидид описује како су многи заробљеници, смештени у дубоку и уску клисуру, умирали од болести, глади и жеђи. Њихова тела остајала су међу отпадом, а услови у којима су држани били су изузетно тешки.

Према Тукидиду, Атињани никада раније нису доживели такав пораз:

„Њихова флота, њихова војска – све је било уништено, а мало ко се вратио кући“.

Атињани, који су памтили раскош и величину експедиције приликом њеног поласка, били су суочени са њеним трагичним крајем. Поход на Сицилију претворио се у потпуну катастрофу и отворио пут коначном поразу Атине од Спарте, мање од десет година касније.

Еурипидови стихови као спас за заробљенике

Поједини атински заробљеници успели су да се врате кући. Неки од њих посетили су драмског писца Еурипида и испричали му да становници Сицилије веома цене његова дела.

Објаснили су да су захваљујући познавању и рецитовању Еурипидових стихова успевали да добију хлеб и воду, а понекад чак и да избегну ропство и изборе слободу.

Тако су стихови једног од најзначајнијих античких драмских писаца постали неочекивана помоћ Атињанима који су преживели један од најтежих војних пораза у историји свог града.