Последња победа Џингис-кана – зашто ни после осам векова није пронађена гробница „оног који потреса свет“

Између осталог истражује како је гробница Џингис-кана, вероватно најуспешнијег владара у историји, остала скривена готово 800 година, а и даље нико не зна где се налази.

Када би археолози могли да гласају о томе коју би изгубљену гробницу највише желели да пронађу, гробница Џингис-кана вероватно би била при самом врху листе, делом и због жеље да провере језиве легенде које прате његову сахрану.

Рођен је у Монголији око 1162. године, а према предању, на свет је дошао стискајући у шаци угрушак крви. Све је указивало на то да ће дечак, чије је првобитно име било Темучин, умрети млад. Његов отац, племић из племена, отрован је када је Темучин имао девет година. Похлепни завереници из његовог клана протерали су дечакову породицу у пусту степу, очекујући да ће тамо умрети од глади.

Историјски извори описују Темучина као претерано осетљивог дечака, који се ужасавао паса и често плакао. Међутим, брзо је одрастао. Још пре адолесценције био је поробљен, али је успео да побегне, а затим је убио старијег полубрата. Као младић открио је да му војни позив одговара.

Немилосрдно је уклањао све потенцијалне супарнике међу другим номадским племенима, све док 1206. године није проглашен за Џингис-кана, владара света. Надимак му је био и „Онај који потреса свемир“. Његови ратници били су храбри и искусни у борби. Када су престали да се међусобно убијају и усмерили пажњу ка спољним непријатељима, постали су готово непобедиви.

Монголска војска примењивала је тактику муњевитих напада, упадајући на коњима и засипајући непријатеље стрелама. Ипак, Монголи су умели да буду и изузетно стрпљиви, па су усавршили и опсадно ратовање.

Једна од најозлоглашенијих опсада била је она у граду Мерву, на територији данашњег Туркменистана. Мерв је у то време био попут Александрије – пустињска оаза препуна вртова и библиотека, позната по свили и освежавајућим дињама. Монголи нису могли да му одоле. Када су се уплашени уметници и трговци у граду предали после само шест дана опсаде, уследио је масакр. „Био је то незабораван дан крика и плача“, забележио је један хроничар. Након што су спалили град, Џингис-кан је наредио војницима да преброје лешеве. Било их је 700.000.

Ипак, колико год то звучало невероватно, живот под влашћу Џингис-кана имао је и одређене предности. Освојеним народима допуштао је да обожавају богове које желе, што је био редак пример верске толеранције. Увео је дипломатски имунитет како би олакшао преговоре и забранио мучење током испитивања. Подстицао је слободну трговину и основао први међународни поштански систем у историји. Временом су се његовим царством прошириле и важне технологије, попут компаса, абакуса, штампарске пресе и папирног новца, као и значајни друштвени програми, међу којима је било и опште образовање деце.

Нико није био немилосрднији приликом освајања, о чему сведочи судбина Мерва. Међутим, ако би поражени народи обновили живот и заклели се на верност, њихов положај под монголском влашћу углавном би се побољшао. Царство Џингис-кана простирало се од Кореје до Каспијског мора, на територији двоструко већој од Римског царства. Под влашћу његових наследника проширило се на површину Африке. Све то постигао је са војском од свега 100.000 ратника.

Историчар Џек Ведерфорд овако је описао његова достигнућа: „Замислите да су Сједињене Америчке Државе основали један од њихових неписмених робова, који је снагом личности, харизмом и одлучношћу ослободио Америку од стране власти, ујединио народ, створио писмо, написао устав, успоставио општу верску слободу, осмислио нови систем ратовања и повео војску од Канаде до Бразила.“

Александар Велики, Јулије Цезар, Наполеон – нико од њих није био достојан ни да придржи седло Џингис-кану. Ако је ико у историји заслужио величанствен маузолеј, онда је то био он.

Мит који је постао легенда

Међутим, Џингис-кан је желео управо супротно. Упркос крви коју су пролили, Монголи су имали необичну одбојност према разговорима о смрти, па савремени извори после 1227. године готово да не говоре о томе како је Џингис-кан умро. Због тога су се шириле бројне гласине.

Без обзира на то шта се заиста догодило, његова дугогодишња супруга Јесуј обукла је његово тело у белу одећу, обавила га белим филцом са штапићима мирисног сандаловог дрвета и затворила покров златним копчама. Шта се потом догодило, немогуће је са сигурношћу утврдити.

Ипак, према легендама, Џингис-кан је имао вероватно најнеобичнију сахрану у историји. Након што га је супруга умотала у бело, хиљаду војника кренуло је на коњима да га сахрани на врху планине. Та поворка убрзо се претворила у крвави поход. Како би прикрили одредиште, војници су, према предању, убијали сваку особу на коју су наишли током четрдесетодневног путовања, често уз повик: „Идите на онај свет да служите нашем господару!“

Према неким верзијама, убијали су и све животиње. На основу других монголских сахрана, претпоставља се да је Џингис-кан сахрањен на дубини од око 18 метара, у положају у којем је тело било окренуто у правцу север–југ, а глава ка истоку. Вероватно су у гробницу положили и драгоцености – позлаћена седла, златно прстење и бисере умотане у свилу – као и робове, конкубине и коње.

Наводно су војници са њим сахранили и живу камилу, чије је блејање требало да послужи као погребна песма, или да њена ожалошћена мајка касније помогне у проналажењу гробнице, уколико то буде потребно. Након што су затрпали гроб, Џингис-канови војници су, према различитим верзијама, или скренули ток реке како би сакрили гробницу или су хиљаду коња пустили да прегази терен и уништи сваки траг. Потом су наставили крвави поход на повратку, убијајући сваког несрећног ловца или трговца који би им се нашао на путу.

Када су се вратили кући, и сами војници су, наводно, побијени како би се обезбедила тајност. Потом су убијени и они који су их погубили, како би тајна била још сигурнија. Џингис-кан је приватност схватао веома озбиљно. Не зна се колико је од ових прича истинито, али то није обесхрабрило оне који трагају за његовом гробницом.

Напротив, сложеност начина на који је наводно сакривена само је додатно подстакла интересовање. Четири државе – Монголија, Кина, Казахстан и Русија – полажу право на то да се посмртни остаци Џингис-кана налазе на њиховој територији. Највише доказа у прилог једној локацији указује на Бурхан Халдун, односно Божју планину, на североистоку Монголије. Џингис-кан је рођен у близини те планине, тамо је често ловио и обожавао небеског бога Тенгрија.

Једном приликом склонио се на њу бежећи од непријатеља и чудом успео да се спасе. Планина му је деловала као место под посебном заштитом, па је током живота говорио да би била идеално место за његово последње почивалиште. Теорију о Бурхан Халдуну поткрепљује и чињеница да су каснији монголски владари подручје око врха планине прогласили забрањеном зоном и тамо поставили припаднике жестоког клана Дархад, који су убијали свакога ко би се усудио да приђе.

Заузврат, Дархади нису плаћали порезе нити су били обавезни да служе војску. Невероватно је да су Дархади чували то подручје пуних 700 година, све до оснивања Монголске Народне Републике 1924. године, комунистичке државе под контролом Совјетског Савеза.

Совјетски лидери имали су противречан однос према Џингис-кану, „Ономе који потреса свемир“. С једне стране, дивили су се његовој немилосрдности и са завишћу посматрали огромну територију коју је освојио. С друге, плашили су се да би сећање на њега могло да подстакне монголски национализам и изазове побуну против комуниста. Како би то спречила, монголска влада забранила је чак и помињање Џингис-кановог имена.

Да Бурхан Халдун не би постао место окупљања националиста, власти су оградиле строго забрањену зону површине око 10.100 квадратних километара око планинског врха и поставиле војну базу са тенковима на њеном улазу.

Забрана је делимично ублажена после смрти Јосифа Стаљина 1953. године. Један монголски званичник одлучио је да 1962. године обележи 800. годишњицу рођења Џингис-кана издавањем поштанске марке са његовим ликом. Међутим, отишао је предалеко. Москва је наредила његово хапшење, након чега је, према наводима из текста, убијен секиром и раскомадан.

После распада републике 1992. године, забрањено подручје претворено је у резерват природе у који је делимично дозвољен приступ јавности. Ипак, истраживање околине Бурхан Халдуна и даље је изузетно тешко. Реч је о једном од најнегостољубивијих предела на Земљи, са мало путева и густином насељености упоредивом са Гренландом.

Последња победа Џингис-кана

Векови раста вегетације затворили су приступ многим деловима тог подручја, док су делови који су проходни изложени изненадним поплавама. Температуре се лети могу попети до 38 степени Целзијуса, док зими падају и до минус 46 степени, када од хладноће угину чак и јакови. Ништа од тога није зауставило оне који су опседнути потрагом за Џингис-кановом гробницом.

Неки су доживели уједе змија и промрзлине, док су други остајали заробљени након што би им се возила сурвала са литица. Један човек је пуних 40 година истраживао планинске падине, враћајући се на исте локације више пута, али је умро не пронашавши ништа.

Археолози су 2010. године покушали да пронађу гробницу на нови начин. Објавили су сателитске снимке подручја Бурхан Халдуна на интернету и позвали добровољце да траже избочине, удубљења и друге облике терена који би могли да указују на постојање гробница. Десет хиљада људи провело је око 30.000 сати, односно укупно три и по године, анализирајући сателитске снимке површине од око 5.950 квадратних километара.

Означили су више од стотину локација које је вредело истражити. Иако се до неких није могло доћи због тешког терена, на преосталим локацијама откривено је 55 стварних археолошких налазишта, међу којима су мегалити, гробне хумке из бронзаног доба и древни град. Међутим, није пронађен ниједан траг Џингис-кана.

Један археолог је рекао да је то као да тражите иглу у пласту сена, с том разликом што не знате како игла изгледа. Могло би се рећи да је то последња победа Џингис-кана.