Историчари тврде: Нефертити треба да се врати Египту

Она је трајни светски симбол лепоте, моћи и мистерије – фасцинирала је Хитлера, Бијонсе и активисте Арапског пролећа: краљица Нефертити, чије име значи „лепа је дошла“, једна је од најпознатијих фигура древног света.

Супруга фараона Ехнатона – који је радикално преобразио египатску религију увођењем обожавања једног бога, Атона – владала је пре више од 3.300 година. Али данашња слава Нефертити у великој мери потиче од открића обојене бисте од кречњака, прекривене малтером, 1912. године, коју је пронашао немачки археолошки тим под вођством Лудвига Борхарда.

Биста је затим однесена у Берлин. Данас је она „неспорна звезда Новог музеја“, како стоји на сајту Пруске културне фондације, која управља музејском колекцијом и део је Музејског острва у Берлину, које је под заштиту ставио Унеско.

Све гласнији позиви на реституцију

Захтеви за враћање бисте појавили су се убрзо након њеног открића. Сада, с отварањем Великог египатског музеја у Каиру, ти позиви су све гласнији. Посетиоци музеја позивају се да потпишу петицију коју је прошле године покренуо бивши египатски министар туризма и старина, Захи Хавас.

„Упркос бројним игнорисаним позивима на смислени дијалог и захтевима за признање начина на који је овај јединствени артефакт завршио у Немачкој, ова петиција данас има циљ да поново покрене разговор, да инспирише враћање бисте у Каиро и подстакне достојанствен одговор немачких власти“, стоји у тексту петиције. Она позива немачку министарку културе и Пруску фондацију културног наслеђа да се позабаве овим питањем.

Портпарол немачке министарке културе изјавио је за DW, у писаном саопштењу, да „питања која се односе на заштиту културне баштине у вези с Египтом, укључујући бисту Нефертити, потпадају под надлежност Министарства спољних послова“. С друге стране, Министарство спољних послова наводи да „није примило никакав званичан захтев египатских институција за враћање бисте Нефертити“ и да „није упознато да је такав захтев икада упућен немачкој влади“.

Пруска културна фондација није одговорила на упите DW-а, али њен став о овоме годинама остаје непромењен.

Легално стечена?

„Биста Нефертити пронађена је током ископавања која је одобрила Египатска управа за старине“, рекао је у октобру 2024. портпарол фондације, Штефан Мишлер. „У Берлин је доспела на основу тада уобичајене поделе пронађеног, која је обухватала и многе друге предмете. Биста је законито изнета из земље и не постоји захтев египатске владе за реституцију“, додао је Мишлер.

Египатска истраживачица и активисткиња за очување културне баштине, Моника Хана, оспорава ову тврдњу. Према њеним истраживањима, Лудвиг Борхард је свесном обманом умањио вредност бисте приликом поделе налаза, описујући је као „обојену краљевску принцезу“, иако су његове белешке јасно показивале да зна да приказује краљицу Нефертити. У својим забелешкама археолог је узбуђено додао: „Опис је бескористан, мора се видети“.

Немачки историчар Себастијан Конрад, аутор књиге Стварање глобалне иконе: каријера Нефертити у двадесетом веку, додаје да би, осим спорне поделе налаза, требало преиспитати и етичку валидност самог закона: „То је закон који је могао постојати само у условима неједнаких односа моћи колонијалне ере, јер је Египат тада суштински био британска колонија. Дакле, право питање је – може ли се уопште позивати на такав закон“, изјавио је он за DW. „Рекао бих овако: формално је то било законито, али из данашње перспективе – није легитимно.“

Историчар Јирген Цимерер, специјалиста за колонијализам и студије геноцида, указује да се у Немачкој води слична расправа о уметнинама које су нацисти одузели Јеврејима током нацистичке владавине: „Не кажемо једноставно ‘било је легално тада, па немају право на враћање’. Напротив, сматрамо моралним достигнућем то што не инсистирамо на слову закона, већ на његовом духу. Знамо да су то били неправедни закони који су одузимали имовину Јеврејима, и не желимо од тога да профитирамо“, рекао је Цимерер. „И питам се – зашто бисмо другачије поступали у колонијалном контексту?“

Хитлер блокирао покушај реституције

Египтолошкиња Моника Хана такође оспорава немачки став да не постоји захтев египатске владе. Она подсећа да су египатске власти тражиле враћање бисте већ 1924. године, када је први пут јавно приказана у Берлину, и додаје: „Да ли музеју заиста треба званичан захтев? Јавност у Египту је врло јасна – жели да се Нефертити врати. Оно што је наше, наше је“.

Године 1925. Египат је запретио да ће забранити немачка ископавања ако биста не буде враћена. Џејмс Симон, филантроп који је финансирао Борхардова ископавања и поклонио чувену бисту Берлинским државним музејима, лично је предлагао размену артефаката с Египтом и помагао у преговорима о враћању, како наводи истраживачица Рут Е. Искин у свом раду Друга Нефертити: симболичне реституције. Иако је Симоново име данас овековечено у „Галерији Џејмса Симона“, главном улазу Музејског острва у Берлину, његови напори да врати бисту избрисани су из званичне немачке историје.

Планирана размена није се остварила, као ни нови покушај 1933. године. Тада је нацистички вођа Херман Геринг желео да придобије Египат на страну Немачке враћањем бисте, али је Хитлер, велики обожавалац Нефертити, то блокирао. „Никада нећу предати главу краљице“, рекао је.

Преживела Други светски рат у пластичној кеси

Немачка је годинама тврдила да је биста превише крхка да би се транспортовала назад у Египат. Историчар Себастијан Конрад, иако признаје да није стручњак за ту тему, подсећа: „Пред крај Другог светског рата ставили су је у пластичну кесу и чували у руднику соли у Тирингији. После тога је премештена у Визбаден. Дакле, већ је преживела доста путовања – не само из Каира до Берлина“.

Суштинско питање за Немачку

Берлин је тренутно ангажован на враћању колонијалних предмета, посебно кроз реституцију Бенинских бронзи Нигерији. Иако је то био резултат дугогодишњих кампања активиста, тај потез био је делимично олакшан тиме што је део од 512 предмета могао бити враћен Нигерији, док је други део остао изложен у Хумболт форуму као дугорочни зајам.

Нефертити, наравно, нема пандан. Ипак, историчари Конрад и Цимерер сматрају да постоје алтернативе задржавању оригинала: копија бисте, изложена заједно с причом о њеном проналаску и напорима за реституцију, „сигурно би била убедљива“, каже Конрад.

„Оно што би недостајало јесте такозвана 'аура аутентичности'“, додаје Цимерер. „Али треба се запитати – да ли берлински музеј треба да профитира од те 'ауре', ако је она запрљана колонијалном неправдом? По мом мишљењу – не треба.“