Када очи лажу мозак: оптичке илузије и наше предрасуде

Оптички илузије су нам примамљиве и занимљиве. Уживамо у откривању скривеног зеца (или патке) као на слици. Забавно нам је када откријемо да видимо троугао тамо где га нема, или хаотично померање на слици која се не помера. И ретки су они који посете Криви торањ у Пизи и одоле жељи да се сликају како га подупиру.

Ипак, постоји упозоравајући подтекст у овим разиграним визуелним приказима. А то је: Људски ум се лако превари. Светлост, угао посматрања, менталне пречице и очекивања могу да искриве нашу перцепцију објективне стварности. То важи за све што се ослања на перцепцију као потенцијални извор доказа, као што су наша веровања, судови и сећања.

За Ејми Херман, историчарку уметности и ауторку књиге Визуелна интелигенција, ове и друге особености перцепције указују на потребу да будемо свеснији својих ограничења и да активно процењујемо шта (мислимо) да видимо.

Не примећујемо оно што је тачно испред нас

У интервјуу за Биг тинк+, Херманова је испричала да часове визуелне интелигенције почиње тако што својим ученицима показује хаљину. Поменута хаљина је била вирални интернет феномен у којем су се људи спорили око боје хаљине.

Неки су се клели да је хаљина црно-плава, други бело-златна. Неки су чак предложили да су разне нијансе црвене, сребрне и браон биле део комбинације.

Један од најдељенијих твитова у то време био је онај у коме је Тејлор Свифт рекла да ју је цела ствар оставила „збуњеном и уплашеном“.

Поента проф. Херман није да поново покрене рат на друштвеним мрежама. Ради се о томе да се не можемо ослонити на нашу непосредну перцепцију, јер чак и слика хаљине може бити баријера између нас и објективне стварности. И, наравно, ретко се бавимо нечим тако једноставним као што је боја хаљине.

„Иако је ово глупа хаљина, не бринем се баш да ли је видите као бело-златну или плаво-црну. Оно што ме брине је да када седите на састанку, или сте у операционој сали, или испитујете осумњиченог, сви излазимо са фундаментално другачијом перцепцијом онога што смо управо видели. То је моја брига“, наглашава Херманова.

Тестирајте своју перцепцију

Следећи корак професорке Херман је да студентима покаже слику (види испод) и пита: „Да ли недвосмислено видите нешто на овој фотографији што бисте могли да опишете некоме ко је није видео? Шта је то?“

Тестирајте се. Шта видите на слици?

Професорка додаје да се обично јави један или два студента. Затим почиње да им даје назнаке:  

– Оно што гледате је сисар.

– Хода на четири ноге.

– То је домаћа животиња.

Јесте ли схватили? То је крава. Конкретно, Реншоова крава.

Др Семјуел Реншо је користио слике попут ових да би проучавао перцепцију и користио је своје налазе да би развио визуелне вежбе које ће помоћи пилотима морнарице током Другог светског рата да брзо и прецизно разликују непријатељске летелице.

Ако сте одмах видели краву, одлично. Ако нисте, размислите колико је лакше било уочити то лукаво говедо када сте прочитали упутства.

Ако и даље не видите краву, покушајте да питате неког другог да ли може да вам помогне да дефинишете њене обрисе. Када га једном уочите, више никада нећете имати проблем да је видите.

„Веома је сложено шта мозак види, а шта не види. Како приступамо ситуацијама када две особе виде ствари веома различито?“, напомиње Херманова.

Преиспитајте своју перцепцију

Ова вежба указује на две поуке како да побољшамо своју способност процене. Прва је да процена захтева праксу и спремност да истражујемо даље од првог утиска.

Људи су склони брзим запажањима којима дају претерану тежину. Психолози то називају пристрасношћу првог утиска. На пример, ако нисте одмах видели Реншоову краву, можда сте је одбацили као мрљу. Иако је та процена разумљива, она не нуди пут ка ефикасној анализи.

И баш као што нас претпоставка може спречити да видимо краву, когнитивне пристрасности могу да нас заслепе за значајне информације или промене ситуације. На пример, можете дискредитовати компетентност колеге ако остави лош први утисак, или можете наставити неку активност и после неуспеха, ако је почетни учинак био позитиван.

У оба случаја, почетни утисак треба поново проценити како се буду појављивале нове информације.

Проширите своју перцепцију кроз сарадњу

Друга поука је да је сарадња кључна за правилно процењивање. Свако има своја ограничења и менталне слепе тачке. Сарадња нам омогућава да искористимо туђе запажање како бисмо побољшали своју вештину процењивања.

Можете се цео дан свађати око тога да ли је крава или не, да ли је хаљина бело-златна или црно-плава. Или можете схватити да је перцепција пуна претпоставки са ваше стране. Активним тражењем информација од других, стичете потпуније разумевање стварности.

У случају Реншоове краве, сарадња може бити једноставна као тражење од некога да исцрта обрис краве. И док случај хаљине делује као ствар мишљења, није. Кроз истраживање, сарадњу и мало знања о Фотошопу, могуће је решити загонетку. (И да се зна, хаљина је била црно-плава.)

 Све ово значи да, посвећујући се вежбању бољих техника процене и преиспитујући своје перцепције, можете побољшати своје разумевање своје перцепције, начина на који други виде свет и шта је заиста тамо напољу.