Мистерија Торинског покрова – отисак на реликвији не потиче од Исуса већ од скулптуре

Старо платно од лана и његов бледи отисак контура лица човека који подсећа на традиционалне приказе Исуса први пут је документовано у Француској 1354. године, а до данас нико не зна кога отисак заправо приказује, нити како је настао.

Неки хришћани верују да је управо то покров којим је било омотано тело Исуса Христа након смрти (иако католичка црква ни не подржава ни не одбацује ту идеју). Скептици сматрају да је реч или о уметничком делу или о фалсификату.

Иако спорна реликвија носи бледи отисак нагог одраслог мушкарца с дугом косом и брадом, бразилски 3Д дизајнер и истраживач Сисеро Мораз тврди да отисак на покрову није настао од правог човека већ од скулптуре.

Нова анализа, објављена у часопису Archaeometry, подржава хипотезу која је први пут изнета 1978. године, према којој је слика на покрову уметничко дело.

Према тој хипотези, слика је највероватније настала тако што је платно било положено преко ниског рељефа – скулптуре која благо излази из позадине – а затим је ланено платно било протрљано пигментом или на неки начин потамњено.

Мораз је самоуки стручњак за историјску реконструкцију лица, што значи да је вешт у поређењу дводимензионалних и тродимензионалних слика. Када је први пут погледао круте и праволинијске облике тела са покрова, учинило му се да не одговарају стварној анатомији. Деформација тканине није изгледала као да је била омотана око правог људског тела.

Уместо тога, Мораз је помислио да се можда ради о слици на тканини или отиску у ниском рељефу.

Да би тестирао ту идеју, направио је реконструкције обе могућности.

Бразилац је помоћу компјутерског модела упоредио како изгледа платно које је омотано око модела људског тела у односу на оно које је положено преко нискорељефне скулптуре.

У случају тродимензионалног модела који представља аутентично људско тело, отисак фигуре изгледао је шири и развученији него на Торинском покрову када је платно било раширено.

Ова појава позната је као „ефекат Агамемнонове маске“, по златној погребној маски из старе Грчке која је прво калупљена по лицу, а затим развијена у раван облик. Због тога су црте лица благо деформисане.

„Отиснута слика, настала из контактних зона ниског рељефа, показује високу сагласност са оном на Торинском покрову, значајно се подударајући са његовим контурама, чак и узимајући у обзир да подлога није потпуно равна“, закључује Мораз.

Његова анализа покрова пружа доказе да то није отисак ничијег тела (а камоли тела Исуса Христа), избегавајући при томе недавну академску расправу о старости артефакта.

Неки покушаји датирања помоћу метода радиоактивног угљеника указују да је покров настао у средњем веку, али једна недавно објављена контроверзна студија датира га ближе првом веку нове ере.

Као и Мораз, и други истраживачи су приметили да покров није структурно деформисан онако како би се очекивало да буде ако је био у контакту са правим телом. Али детаљи су веома бледи и академске расправе о томе како је отисак тачно настао и даље трају.

„Користећи описане бесплатне алате отвореног кода, свако ко има потребна знања може поново да направи симулације динамике тканине и мапирања контакта, испитујући представљене сценарије“, каже Мораз.

Овај рад, закључује он, „истиче потенцијал дигиталних технологија да одговоре на историјске мистерије или их разоткрију, спајајући науку, уметност и технологију у колективној и рефлексивној потрази за одговорима.“