Какав је поступак када се приликом изградње наиђе на археолошко налазиште

Археолошко истраживање на Воденој капији на Калемегдану, које реализује Републички завод за заштиту споменика у сарадњи са Археолошким институтом и Зеленилом Београд, ушло је у другу фазу радова.

Уклоњен је насип висок четири метра и сада се прешло на унутрашњост здања, које је саграђено у 18. веку. Често се догађа да се у току грађевинских радова наиђе на археолошко налазиште. Тада је обавеза инвеститора да прекине радове и да о томе обавести републички или градски Завод за заштиту споменика културе, који ће прописати мере техничке заштите, како се налаз не би оштетио или уништио.

У овом случају радови нису обустављени јер се знало да ће се током изградње Линијског парка наићи на овај локалитет.

„Након археолошких истраживања уследиће конзерваторско-рестаураторски радови, у оквиру којих ће се решити презентација откривених бедема и капије у оквиру садржаја линијског парка“, објашњава Катарина Митић из Републичког завода за заштиту споменика.

Ово културно наслеђе није откривено случајно. Није се знало како изгледа, али су постојали подаци о његовом постојању, па је редослед обављања послова могао да буде мало другачији.

„Прво се истражи, па се валоризује, сагледа се како изгледа, и тек онда се прелази на израду планских докумената, односно пројектних планова за изградњу нечега“, наводи Адам Црнобрња из Српског археолошког друштва.

Случајно отркривена археолошка налазишта

Закон је јасан када су у питању археолошка налазишта која се случајно открију током радова. Градња се одмах мора обуставити, јер би сваки даљи рад представљао не само кршење грађевинске дозволе, већ и кривичног законика.

„Тада би републички, односно градски Завод требало да обуставе радове, али би то исто требало да се пријави и полицији. Ако извођач настави да уништава наслеђе, онда то излази из надлежности Завода и одлази под ингеренције полиције и тужилаштва и судства“, напомиње археолог.

Приликом сваке градње требало би претходно обавити археолошка истраживања, па на основу тога одлучивати шта ће се даље радити. У пракси – много је прекршаја, а мало запослених археолога па често један мора да контролише 10 градилишта.

„У Београду, у последњих 11 година, Градски завод за заштиту споменика културе имао је само две дозволе за заштиту археолошких истраживања. Да ли је могуће да се у Београду није наишло ни на један, приликом разних радова, ни на један археолошки локалитет, да у десет година имате само две дозволе?“, истиче Адам Црнобрња и додаје да је немогуће да се није наишло на још неко археолошко благо, што значи да је потребна боља контрола и над радом надлежних институција.

Србија има само 23 запослена археолога у заводима. Зато би требало да урбанисти, на основу добијених података о постојању неког археолоског локалитета, приликом израде планских докумената обавесте инвеститора који ће се за сва даља питања обраћати заводима за заштиту споменика културе.