Како је научник-уметник променио наш поглед на мозак

Сантијаго Рамон и Кахал рођен је 1852. године у Навари. За прва микроскопска истраживања структуре мозга добио је Нобелову награду за физиологију или медицину, 1906. године. Његове илустрације можданих ћелија и данас се користе у настави.

У књизи „Мозак у потрази за самим собом" Бенџамина Ерлика наводи се да је Рамон и Кахал рођен у планинама Шпаније и да је као дете жудео да буде уметник упркос неодобравању доминантног оца. Разни портрети приказују га као шегрта бербера-хирурга, дубоко несигурног бодибилдера, писца љубавних прича, фотографа и војног лекара који болује од маларије на Куби.

Књига је свеобухватна - приказује време пре научниковог рођења, али и период после његове смрти, 1934. године. Аутор Б. Ерлик је истакао кључне тренутке поткрепивши их записима које је Сантијаго Рамон и Кахал оставио у часописима и књигама. Ти увиди омогућавају читаоцима да „завире" у научников ум и помажу да се његова научна открића позиционирају у шири контекст његовог живота.

Сантијаго је током одрастања често морао да се сели, па се у биографији описује како је, стигавши у нови град, носио неодговарајућу одећу и говорио другачијим дијалектом. Осрамоћен и осетљив, почео је да прави изгреде, да се туче и бежи са часова. Отприлике у то време развила се његова незасита потреба за цртањем. „Непрестано би шкрабао по свакој површини коју је могао да нађе - по комадићима папира и школским уџбеницима, капијама, зидовима и вратима; новац који би сакупио трошио би на папир и нове оловке; шетајући кроз село, редовно је застајао - сео би на падину и скицирао пејзаж", пише Ерлик.

Рамон и Кахал је био пажљив посматрач - било да је предмет његове пажње био камени зид испред цркве или компликовано мождано ткиво. Уочавао је детаље које су други људи пропуштали. Управо тај таленат га је крајем 1880. довео до великог открића.

У то време преовлађивала је тзв. ретикуларна теорија, према којој се сматрало да је сплет можданих влакана јединствени и недељиви орган. Гледајући под микроскопом врсте нервних ћелија најразличитијих створења, Рамон и Кахал је изнова и изнова увиђао да те ћелије у ствари имају простор између себе, „слободне завршетке", како је рекао. Према Ерлику, Рамон и Кахал је увидео да је мозак сачињен од многих независних ћелија, различитих облика и функција.

Његова запажања била су на крају препозната међу другим научницима и донела су му Нобелову награду за физиологију или медицину 1906. године. Рамон и Кахал је поделио награду са Камилом Голђијем, италијанским лекаром који је пронашао методу бојења нервних ћелија солима сребра и тако омогућио да се те ћелије први пут сагледају у целини. Користећи своју технику бојења 1898. године, открио је ћелијску органелу. Голђи је био упорни заговорник ретикуларне теорије, што га је довело у сукоб са Рамон и Кахалом, који је користио ову методу да покаже завршетке појединачних ћелија. Њих двојица се нису срели пре пута у Стокхолм, где је требало да присуствују церемонији доделе награда.

Непријатељство Рамон и Кахала и Голђија и непомирљивост њихових идеја могли су се приметити и у њиховим говорима на додели Нобелове награде. „Ко год је веровао у такозвану независност нервних ћелија", подсмевао се Голђи, „није довољно пажљиво посматрао доказе", пише Ерлик. Следећег дана, Сантијаго Рамон и Кахал је узвратио прецизним, снажним аргументима, детаљно излажући свој рад „на примерима готово свих органа нервног система и на великом броју зоолошких врста".

Ставови Рамон и Кахала произашли су из пажљивих, детаљних запажања, а његови интуитивни и сугестивни цртежи нервних ћелија понајвише су уверили друге да је у праву. У књизи се јасно наводи да Сантијаго није само копирао објекат испред себе. Као и сваки уметник, он је умео да запази најсуптилније детаље и ухвати њихову суштину. „Он није копирао слике - он их је стварао", истиче Ерлик.