Истраживање оптерећености можданим ударом у Србији

Друштво неуролога Србије, Национално удружење за мождани удар Републике Србије и регионална и међународна консултантска агенција за пројекте здравствене политике и здравствене економије покренули су истраживање које треба да омогући детаљно разумевање тренутне клиничке праксе у лечењу пацијената са можданим ударом у Републици Србији.

Покушавамо да избегнемо и победимо ковид о коме се не зна превише, док мождани удар - о коме постоји много научних чињеница - не спречавамо, нити лечимо у оном проценту који је теоретски могућ.

Пандемија ковида 19 је осложила збрињавање неуролошких пацијената и дала нове факторе ризика за испољавање патолошких неуролошких стања, каже проф. др Ранко Раичевић, председник Друштва неуролога Србије.

Мождани удар је популациона болест и спада у категорију обољења која носе највећи ризик од смртног исхода - у свету је на трећем месту међу најчешћим узроцима смртности. У Србији је статистика још суморнија и та болест је главни узрок смртности хоспитализованих жена.

Етимолошки реч „удар" подразумева брзу и насилну акцију. По аналогији, многи сматрају да је мождани удар изненадна нагла болест (и јесте чињеница да се развија доста брзо), али то је у ствари завршна фаза у развоју неких других патолошких стања - пре свега атеросклерозе, поремећаја срчаног ритма, хипертензије, слабо регулисане шећерне болести и неких нових фактора ризика и неадекватног понашања, пре свега узимања психоактивних супстанци.

Препознати су готово сви фактори ризика. Тешко је рећи да ова болест може да се победи или да ишчезне, али велики су помаци у науци и пракси. До пре само 30 година мождани удар је изазивао већу смртност и велики инвалидитет и представљао катастрофу и за пацијента и за његову породицу. Захваљујући новим научним сазнањима, данас су веома унапређени медицински приступи и болест се у великом проценту може успешно лечити. И код акутних стања могуће је успоставити поновну проходност крвних судова. Оно што је некад било незамисливо, данас је могуће. Једнако важно је то што се спречава поновни удар - знање даје шансу адекватној превенцији, истиче наш саговорник.

Истраживање под називом „Оптерећеност можданим ударом у Србији" важно је пре свега научној заједници, али ће користити и регулаторним телима јер ће дати прецизан увид у озбиљност проблема и представљати свеобухватан пресек стања, објашњава проф. др Ранко Раичевић. Очекује се детаљан опис тренутне клиничке праксе у здравственим установама које пружају терапију можданог удара у Србији, идентификација и опис лечења и рехабилитације, процена здравствених ресурса који се користе у дијагнози, лечењу и рехабилитацији пацијената са можданим ударом, као и преглед исхода и компликација можданог удара. Ово истраживање пружиће увид у кључне тачке у разумевању ове болести, али и у кључне тачке у дијагностици и поступању.

Пре двадесетак година мислило се да је мождани удар дефинитивно стање и да нервне ћелије немају могућност репарације. Сазнања су промењена: сада знамо да мождани удар није дефинитивно стање и да нервне ћелије не само што могу да се репарирају већ имају и способност неуромодулације, преузимања функција. Доказана пластичност мозга нуди могућност примене нових терапија као што су трансплантације матичних ћелија, репаративне терапије, транскранијалне стимулације. Ово истраживање треба да прикаже право стање ствари - у ком сегменту смо добри, али и у којим сегментима би требало нешто мењати, правити помаке или тражити помоћ друштвене заједнице, каже наш саговорник.

Медицина има највише успеха у дугорочним стратегијама ако се поставе и примењују научно утемељене мере превенције. Превентивни прегледи с циљем спречавања можданог удара су могући, али баш зато је потребно дефинисати кључне тачке у развоју ове болести. Биће сагледано која одељења и услуге постоје у којој здравственој установи, као и то колика је улога медицинског кадра у терапији можданог удара. Испитивање ће донети обједињен прецизан преглед - у којим здравственим установама постоје одељења ургентне неурологије са ангио-салом и јединицом за мождани удар, одељења за цереброваскуларне болести са поменутом јединицом; где је могућа рехабилитација пацијената након можданог удара и где се обавља хируршко и ендоваскуларно лечење пацијената са цереброваскуларним болестима.

Све здравствене установе би требало да имају протокол за дијагнозу и лечење пацијената са можданим ударом, али се поставља питање да ли је тренутна клиничка пракса у сагласности са тим протоколом. Досадашњи подаци показују да око 75 одсто пацијената са акутним можданим ударом не стигне у болницу три до четири и по сата од појаве симптома са АИМУ и вероватно ће и ово истраживање потврдити те податке.

Истраживање би требало да буде завршено до краја ове године и требало би да дâ нове смернице у превенцији, терапији и рехабилитацији. Најважније је стварање јединственог пута - униформност у приступу можданом удару.

Начин живота, генетика и наше навике могу да успоре или убрзају процес старења. Мождани удар јесте болест старења, али поштујући науку и себе, сигурно можемо да смањимо број оболелих за 50 одсто.