Мобилне апликације – од бележења наших навика до шпијунирања

Неспорно је да друштвене мреже лако прикупљају податке о нама јер их, у највећем броју случајева, свесно и добровољно остављамо. Проблем је у томе што такви подаци постају њихово власништво. Проф. др Петар Кочовић са Факултета за информационе технологије и инжењерство Универзитета „Унион Никола Тесла“ наводи пример Фејсбука.

„Када отворимо налог на тој друштвеној мрежи, ми заправо прихватамо следеће – да све што поставимо на Фејсбуку постаје власништво 'Фејсбука'. Један студент права, сад је он већ аустријски правник, био је на пракси у Сједињеним Америчким Државама у 'Фејсбуку', у Сан Дијегу, и тражио је да му дају његове податке. Дали су му ДВД. Када је одштампао, то је била хрпа од 500 и нешто страница података о њему. Није био свестан шта све имају. И онда је видео да категоризују сваког од нас у 53 категорије. Значи, не само што прикупљају податке него их и категоризују. То подразумева и податке за које мислимо да смо их обрисали, без обзира на то да ли су фотографије, видео-материјали и томе слично. И онда врло једноставно те податке могу да користе“, објaшњава проф. др Кочовић.

Чини се да наше интернет навике нису занимљиве и корисне само оглашивачима већ и политичарима. Креатори политичких кампања током предизборног периода желеће да знају како се информишемо, коме верујемо, па и како смо расположени.

„'Твитер' је развио апликацију помоћу које мери стање нације. Стање нације се мери тако што се скупљају кључне речи. Само 10.000 речи из енглеског језика описујe емоционално стање сваког ко шаље твитове. И онда као кроз сито просеју те кључне речи и практично на основу њих видимо да ли је нека нација ведра, весела, и тако даље“, каже проф. др Кочовић.

Насупрот апликацијама за комуникацију и друштвеним мрежама које на такав начин нарушавају нашу приватност, постоје и апликације које је комплетно угрожавају омогућавајући другим лицима да нас шпијунирају, прате и уходе. Према речима нашег саговорника, такве апликације нису никаква новост:

„На пример, више од десет година постоје две америчке апликације, једна се зове Спајбабл (енгл. SpyBubble), а друга Спајингбабл (енгл. SpyingBubble), и свако може да их користи. Апликације се инсталирају у телефону или на рачунару, и када хоћемо да их употребимо да бисмо шпијунирали неког, ми му пошаљемо СМС поруку. Овај који је шпијуниран може наивно да одговори на ту СМС поруку и онда стартује цела апликација која укључује камере с мобилних телефона, укључује локатор, значи може да види где се шпијунирана особа налази, скупља све мејлове, све фотографије, све СМС поруке, и много више од тога – архивира их до годину дана.” Проф. др Кочовић додаје да постоји софтвер Џејлбрејкер (енгл. Jailbraker) који може да открије лажну СМС поруку, односно да ли неко покушава да вас уходи или шпијунира. Осим тога, наши дигитални уређаји могу бити узурпирани и злоупотребљени на још један начин. Посебно су угрожени љубитељи видео-игара.

„Постоји једна серија младих програмера, а многи су и у Србији, која кроз неке видео-игрице нуди виртуелне паре у замену за процесорско време на мобилном телефону или рачунару. А чим прихватимо да добијемо те виртуелне паре, које у некој варијанти могу да се замене за криптовалуте, као што је биткоин, ми смо у ствари пристали да слободно процесорско време уступамо њима. И кад не радимо ништа, они практично чупају процесорско време са наших мобилних уређаја. На тај начин не плаћају процесорско време за оне скупоцене машине и уређаје који су куповани да би се рударило“, објашњава проф. др Кочовић.

Нагло трошење батерије, изненадно рестартовање мобилног телефона, повећано трошење интернета, добијање порука са гомилом насумичних слова и бројева – све то могу бити сигнали упозорења, али не и сигурни знаци да неко прикупља наше податке. Стога је тренутно можда најбољи савет – пажљиво делите податке у онлајн простору и будите максимално опрезни приликом инсталирања мобилних апликација.