Како се додељује Нобелова награда за физиологију или медицину

О процедури доделе Нобелове награде за физиологију или медицину, са Иваном Божовић у Јутарњем програму су разговарале др Данијела Урошевић, помоћник министра здравља за међународну сарадњу и др Јована Тодоровић, асистенткиња са Института за социјалну медицину Медицинског факултета у Београду.

Приликом одлучивања о добитнику, највећа пажња се усмерава на клинички и истраживачки план, напомиње др Данијела Урошевић.

„Клинички фокус се односи на она достигнућа која су непосредно утицала или ће утицати на ток болести и унапређење здравља, пре свега јавног здравља које се односи на целу популацију. А овај други, истраживачки практично објашњава процесе на основу којих долази до неких промена“, објашњава докторка.

Карактеристика доделе Нобелове награде за физиологију или медицину, додаје др Јована Тодоровић, јесте периодичност у смењивању лауреата из базичних, клиничких истраживања која се најчешће односе на истраживања из области ћелијске биологије и из истраживања из области које се односе директно на дијагностику и лечење болести.

„Тако да јако често се јављају области имунологије, вирусологије, истраживања у области карцинома и отприлике, једном у десет година се појави добитник Нобелове награде који је директно везан за области истраживања клиничке медицине, дијагностике и терапије“, додаје гошћа Иване Божовић.

Један од битних критеријума који разматра Нобелов комитет је и број цитираности аутора, односно, колико је истраживања проистекло из тог његовог открића.

Ова година је јако специфична јер је велики број истраживања рађен у области вирусологије и имуног одговора организма на инфекције, тако да су неки од кандидата они који су у претходним деценијама значајно допринели развоју у овој области.

Макс Купер и Жак Милер су 2019. године су, рецимо, добили Ласкерову награду, а типично је да добитници Нобелових награда већ имају признање од друштва и научне заједнице. Они су добили признање за нешто што су радили средином прошлог века, наглашава др Урошевић, за откриће Т и Б лимфоцита. То је тренутно у фокусу јавности имајући у виду значај ових лимфоцита у лечењу болести које се данас појављују.

„Такође, важно је истаћи да то није награда за животно дело, већ искључиво за оно што су у одређеном тренутку конкретно урадили и допринели да унапреде човечанство било клинички, било истраживачки“, додаје докторка.

За разлику од Нобелове награде за мир која је често била предмет разних контроверзи, награде за научне дисциплине, физиологију или медицину, физику и хемију су најчешће додељиване за открића која су установљена и која су потврђена у каснијим истраживањима.

„С обзиром на то да су лауреати прошлогодишње Нобелове награде били добитници и Ласкерове награде, која се сматра предиктором добитника Нобела, може се очекивати да ће Купер и Милер можда неке наредне године добити тај чувени позив из Стокхолма“, сматра докторка Тодоровић.

Када је установљена Нобелова награда 1901. године конституисан је и Статут Нобелове скупштине и у процедуралном смислу ништа се не мења, па ни у условима пандемије коронавируса. 

Кандидате могу номиновати само чланови Нобеловог комитета или редовни професори на медицинским факултетима у нордијским земљама – Норвешкој, Шведској, Данској, Финској и Исланду.

Нобелов комитет сваке године у септембру шаље позивна писма научницима које сматра довољно компетентним да могу да предложе некога за награду. Они имају прилику да до фебруара наредне године, када се закључују номинације, предложе кандитате.

 Максимално могу бити три добитника Нобелове награде за физиологију или медицину, и они уз медаљу и диплому деле припадајући новчани износ.