Феномен живог песака

Понекад је веома кратак пут који авантуристи, али и сасвим обични људи, треба да пређу уколико пожеле да се нађу у неком акционом филму. Корак или два – и заљубљеник у природу, у тренутку несмотрености, зачас може да се нађе у рупи од житке масе, познатој као живи песак, уроњен до појаса.

Утешна је и неизоставна чињеница, за коју се сви хватају као "дављеници за сламку" је да су малобројна места у природи на којима се ствара овај феномен, јер су за његову појаву важни предуслови постанка, у чему највећу улогу имају подземне воде, пропусност тла, количина падавина и многи други.

У нашој околини живи песак није честа појава. Некада га је било у Панонској низији, али данас његово настајање спечава богата вегетација. Ипак, ако се деси да некада упаднете у живи песак, не брините, нећете потонути у рупу без дна, већ ћете само пропасти до дубине не више од једног метра, из које ћете лаганим покретима врло брзо изаћи.

Када се песак засити водом он губи своју компактност и ослонац и постаје живи песак. На први поглед изгледа као свака друга пешчана површина, али заправо се ради о веома густој течности. У обичном песку, честице су прибијене једна уз другу, а код живог песка невидљиви водени облачићи држе зрна песка на малом растојању. Иако је за настанак овог феномена у природи потребан само песак и вода, то не значи да сваки песак који се покваси може да оживи. Највећу улогу игра начин на на који та вода тече кроз песак и раздваја његова ситна зрна. Такође битни фактори су подземне воде, пропусност тла и количина падавина.

Већина површина испод којих се крије живи песак лежи на води или пенушавом извору. Вода тежи да избије навише, док је песак притиска наниже. "Оживљавање" се деси када се притисак течности изједначи с његовом тежином или постане виши. Пешчана зрна добијају танке водене опне и између њих се губи контакт и престаје трење. Предмет који упадне у живи песак тоне само до нивоа до којег се његова тежина изједначава с масом мешавине песка и воде на том месту, а потом почиње да плута, захваљујући сили потиска.

На исти начин на који вода раздваја зрна песка, то може да уради и струјање ваздуха. До сада оваква појава није забележена у природи, што не значи да не постоји. Зове се суви живи песак и произвели су га научници у лабораторији. Будући да је створен излагањем јаким ваздушним струјањима, научници сматрају да би и пустињски ветрови могли да га произведу на ивицама пешчаних дина. Суви живи песак био би много опаснији од обичног, јер се у њега тоне веома брзо целим телом.