Зашто је добро постало то да нема ништа лоше

Фотографије из Ванкувера на којима путници на аеродрому у страху да не буду заражени коронавирусом носе пластичне балоне на глави обишле су свет и посведочиле како бујица лоших вести о коронавирусу код неких људи изазива паничне реакције.

Насловне странице новина и таблоида засуте су лошим вестима, а нека истраживања су показала да објављивање добрих вести драстично обара тираже, што наводи на закључак да добре вести нема ко да чита.

Гост Београдске хронике, социјални психолог Горан Томин, наводи да су нас медији изгледа деценијама навикли на одређени начин информисања, а с друге стране свако од нас жели, инстинктивно, да се заштити од свега што прети са свих страна, и због тога, можда, лоша вест привлачи више пажње.

„Међутим, уместо заштите, она изазива панику, па смо зато преплављени фотографијама, као што је недавна из Ванкувера. Само се поставља питање, коме то одговара“, истиче Томин.

Осим тога, све те лоше вести не трају дуго, нити код нас нити глобално, додаје психолог. Трају три дана и долазе нове, а суштински, ништа се не мења, што неодољиво подсећа на Хакслијев Врли нови свет, у коме смо бомбардовани са толико нових информација, да ми престајемо да разликујемо битну од небитне.

Народна мудрост која се некада могла чути, а чује се и данас, по којој се на питање „Шта има ново?", одговара са „Хвала Богу, ништа", ипак говори да постоји страх од лоших вести, али глад за њима и даље постоји.

„Та глад сама себе храни и то је као грудва која иде низбрдо па постаје све већа. Коме то одговара можда медији крију, али се онда поставља питање да ли медији уопште одлучују или неко други, што нас може одвести у нешто што се може назвати теоријом завере. Но, можда је и пет одсто од тога истина“, напомиње гост Београдске хронике.

Питање је и како уопште ту количину вести примимо, колико их уопште сваримо, колико их уопште обрадимо својим менталним апаратом да бисмо могли да верујемо у њих или не, или то само пролеће испред наших очију. Питање је колико се заиста бавимо тиме, но увек се нађу они који ће поверовати и страх и паника ће почети да се шире много брже од коронавируса.

„Зато се догодило да је из неког аутобуса негде у свету избачен путник само зато што је личио на Кинеза. Онда се на све то додају и расизам и ксенофобија, што је много опаснија појава, која се много брже шири“, истиче Горан Томин.

Чини се да се ни у шта више не удубљујемо, ништа више не истражујемо, да ништа више не читамо. То важи и за одрасле, а посебно за младе, које би неко требало да научи како се критички посматра све, па чак и новински чланак, додаје психолог.

Суштина је да није битно да ли је вест добра или лоше, већ да ли је тачна. То ћемо моћи да докучимо ако прво видимо ко то прича, друго, да видимо на који начин прича, то јест да не верујемо свим новинарима, него онима који су добро истражили тему, а данас је бар то лако.

„Имамо телефоне, рачунаре и не морамо да верујемо свему што пише на тараби, већ постоје поуздани извори информација. Довољна је мудрост не наседати, остати рационалан и свестан да ће и то проћи, можда је већ то велики успех“, каже на крају гостовања у Београдској хроници, психолог Горан Томин.