Предраг Милошевић – 116 година од рођења

Предраг Милошевић је рођен 4. фебруара 1904. у Књажевцу. Своје музичко образовање је започео у Београду. Школовање је наставио у Минхену, да би дипломирао на Прашком конзерваторијуму, и то композицију код Кржичке, клавир код Прохаске и дириговање код Долежила и Дједечека.

Још за време студија водио је два прашка хора. С њима је стекао праксу која ће му омогућити да се 1937. године појави са Првим београдским певачким друштвом на такмичењу у Будимпешти и освоји прво место. Одмах по повратку са студија постаје диригент тог хора, на чијем месту остаје до 1941. године.

Паралелно са тим тече његов ангажман као диригента Опере, али и његов педагошки рад. Радио је прво као професор клавира у Музичкој школи (где ће касније постати директор), затим као доцент теоријских предмета на Музичкој академији и потом као редовни професор дириговања и композиције. Од 1960. до 1967. је био и декан те институције.

Као и његов савременик Вукдраговић, Милошевић је био изузетно активан на готово свим музичким пољима у Београду и на високим функцијама у неколико различитих институција: био је вршилац дужности начелника музичког одељења Другог програма Радио Београда, директор и диригент Народног позоришта у Новом Саду, председник Удружења музичких уметника Србије и Удружења композитора Србије. Такође је био одликован Орденом рада са црвеном заставом.

Његов опус чине оркестарска, клавирска дела, остварења за хор, соло песме, али и музика за филм и позориште. Једно од његових најпопуларнијих дела, којим је и започео своју каријеру, јесте Симфонијета. Наиме, то дело настало је као дипломски рад у класи Сука и први пут је изведено у Прагу 11. марта 1931.

Још једно дело које је Милошевића прославило још током студија и које је први пут аутор извео сам у Прагу јесте Сонатина за клавир. Од тог тренутка та композиција се налази на репертоару низа наших, али и страних пијаниста.

Иако далеко од домовине и на токовима импресионизма и експресионизма, Милошевић по први пут посеже за каноном прошлости – народним мелосом. Наиме, пет варијација на народну мелодију Цвекје цафнало чине лагани, други став. Међутим, аналитичари и музиколози сматрају да је ова реминисценција пре везана за Мокрањца и његову Дванаесту руковет, него за сам фолклор.

Било како било, да ли се Милошевић позивао на Мокрањца или на народну мелодију, таква реминисценција има један циљ – евоцирање прошлости и богатог народног мелоса, као и његово инкорпорирање у модернистичко схватање.