Божји кућни љубимац

Управо је разум (способност размишљања) био предуслов за просветитељство, Француску и остале револуције, просперитет човечанства у сваком смислу. Стога је нужно разобличити и деконструисати тезу да је ова привилегија успоставила хијерархију која је дала легитимитет различитим облицима дискриминације, тлачења и насиља.

Храбро се ослањајући на биолошка, неуролошка и етолошка истраживања, апологете једнакости људских и нељудских бића позивају се на чињеницу да делимо 98% генетичког записа са шимпанзама, а тенденциозно су пренебрегнули ону важнију ‒ да су баш та преостала два процента (или 20% у односу на миша) одлучујућа, јер се односе на мутације генома који утичу на изражавање свих осталих.

Осим тога, геном дефинише структурну организацију и урођену функцију мозга ‒ како ограничења тако и његове потенцијале ‒ а примарно искуство након искушавања и једног и другог (и ограничења и потенцијала) обликује оно што мозак усваја.

По Бургињону и Купернику, „човекова посебност лежи у способности да развија идеју о домену који није његов, већ лежи у симболизацији и апстракцији".

Људски мозак је једини (у животињском свету, засада) који је успео да помири репетитивност и промену. Репетитивност генетичких и епигенетичких упутстава помаже човеку да опстане и напредује, дочим се слободном когнитивном способношћу позиционирао на лидерско место сопствене еволуције, просперитета (са)знања и могућности.

С друге стране, „животиње (у неком свом смислу, и у различитој мери) располажу свешћу, разумом, моралом, културом" (Жан Батист Жонжен Вилмер), те тако, уз хоботнице, делфине и бонобо мајмуне чујемо одреднице ‒ духовитост, способност, вештина.

Али је способност да осећају ‒ па самим тим и мисле, тј. субјективно ментално доживљају ‒ можда једина заиста битна заједничка способност живих бића.

„Свесно биће је појединац који има своју животну причу и преференције, а не само интерес везан за прежитак и норме себе и своје врсте; оно живи свој живот у првом лицу", поентира Корин Пелушон.

Но, да ли би то збиља био аргумент да канадски мултикултуролог Вил Кимлика кликне: „Дошло је време да се људима ускрати привилегија људских права!"? Осим приметне контрадикције исказа, дискутабилна је и разрада: „Ако политички либерализам подразумева комплексну комбинацију универзалних људских права и засебних (ограничених и различитих) права политичке и културне припадности, неопходно је и животињама пружити политичка права у оној мери у којој оне стварају заједнице".

Питамо се... ко ли би највише профитирао од оваквог човековог политичко-правног заступања животиња (обрнуто је тешко замислити, засад).