Друштвена структура српске средњовековне државе

У време настанка, српска средњовековна држава под династијом Немањића практично није имала градове. Једино их је било у Приморју. То су били романски градови, који су били под влашћу српског владара, али je становништво било романско. У њима је сачувана градска традиција још од античког времена, а прилив становништва долазио је из залеђа.

„Формирање градова у Србији је доста закаснела појава и она је у вези са општим економским развојем средњовековне српске државе. То је почетак рударства, отварање рудника у доба краља Уроша Првог. Тек кад су се формирале рударске колоније, долазе трговци и стварају се ембриони градова какви су били у оновременој Европи. Тако да код нас, први прави градови се зачињу у првој половини 14. века", наставио је своје излагање Марко Поповић.

Ново Брдо је представљало највећи средњовековни урбани центар у српској држави и рударско средиште. Огромна количина сребра која је добијана из тог рудника била је економска основа моћи српских владара. Наравно, није Ново Брдо било једини град, и Сребреница је била врло познат град, у коме је постојала и ковница новца дубровачких трговаца. Знатан број српског становништва бавио се трговином и они представљају прави грађански слој код Срба, али пад Смедерева у 15. веку под Турке представља прекид у развоју градске традиције у залеђу српских земаља у средњем веку.

После стицања међународног суверенитета 1217, када је Стефан Првовенчани добио круну од римског папе, а Сава Немањић две године касније обезбедио самосталност српској цркви у односу на Охридску архиепископију, власт у средњовековној Србији концентрисала се углавном око владара, али и једног круга властеле која му је била непосредно потчињена. У саборима, поред владара и властеле, учествовали су представници цркве, али није било представника грађана ни земљопоседника. Србија је била у пуном смислу феудална земља. Владари су власт бранили плаћеничком војском, састављеном углавном од Турака Селџука, па и Грузина.

„Владару је било врло важно да има и плаћеничке одреде јер су они били директно под његовом командом, могли су да делују одмах, док се властелинска војска, која се окупљала на позив владара, окупљала по неколико месеци, значи оперативно је било оно што је владар имао уз свој двор. Познат је одред немачких плаћеника у доба цара Душана, који је командовао оклопницима; то је била елитна војска, али директно под командом владара", осврнуо се Поповић.

Ова војска је добијала одређену војну обуку и властелин је био обавезан да је опреми, да дâ оружје, али она је била део владарске војске која је једино учествовала у походима.

„Постојала је и једна врста службе у унутрашњости државе за коју не можемо да кажемо да је војна служба, а то је служба чувања друмова, значи, чување од разбојника. Уколико би се десило да трговци буду опљачкани на некој територији, становништво које је живело на подручју где се десила пљачка било је дужно да надокнади штету. Зато су постојале одређене формације које су чувале путеве. Касније, у турско време, то је била институција шербеџија који су вршили неку врсту полицијске службе на друмовима, нарочито у кланцима, тамо где је било згодно разбојницима да искоче", закључио је свој осврт археолог Марко Поповић.