Зачини кроз векове и цивилизације

Веровали или не, најранији записи о употреби зачина долазе из асирских митова. Мит говори да су богови пили сусамово вино ноћ пре него што су створили Земљу. Први прави доказ о употреби зачина потиче из записа и уметничких радова раних цивилизација. Хијероглифи у Великој пирамиди у Гизи приказују раднике како једу лук и бели лук за снагу. У књизи краљева, краљица од Сабе дала је почаст краљу Соломону у виду зачина, злата и драгог камења.

Први грчки олимпијци славили су победу 1453. год. пре нове ере носећи круне начињене од ловора и першуна. Око 400 година пре нове ере Хипократ, грчки лекар, навео је више од 400 медицинских препарата израђених од зачина и зачинског биља, а готово половина њих се и данас користи. Настао је опсежан пут зачина „Златни пут Самарканда", који се протезао преко пустиња јужноазијских и средњоисточних царстава.

Како је касније Римско царство доминирало, Римљани су почели да плове из Египта према Индији како би трговали зачинима. Било је то тешко двогодишње путовање преко Индијског океана да би се набавио бибер, уз цимет, мускатни орах, каранфилић и ђумбир. За време римске владавине, зачини су били доступни само вишим класама које су их цениле као суво злато. Након пада Римског царства знатно је смањена употреба зачина, као и трговина истим. Како се у средњем веку европска култура развијала, потражња за зачинима била је кључ за ширење светске трговине.

Многи светски најцењенији зачини долазили су из Кине, Индије и Индонезије, укључујући Молучка острва. Европљани су зачинима директно трговали с источним културама, док су у исто време истраживачи упознавали нове светове и трговачке руте. У другој половини 13. века истраживања Марка Пола уздигла су Венецију у најважнију трговачку луку, те као таква, Венеција просперира све до 1498. г. Негде у исто време Португалцима и Шпанцима цене зачина биле су толико високе да су почели да истражују и проналазе властите руте до острва богатих зачинима. Португалски истраживач Васко да Гама опловио је око афричког Рта добре наде како би дошао до Калкуте у Индији. Вратио се и донео бибер, цимет, ђумбир, драго камење и понуду индијске принцезе да наставе трговину. Године 1492. Кристифор Колумбо стигао је у Америку у потрази за Молучким острвима. Иако их није нашао, Колумбо се својим спонзорима у Шпанију вратио с пиментом, ванилом и црвеном паприком (чилијем), које је нашао на Карипском архипелагу.

Шпанци су 1519. год. послали Фернанда Магелана према западу да оплови свет. Магелан је умро на Филипинима, а његова посада је изгубила четири од укупно пет бродова. Упркос томе, брод који је опстао успео је да превезе толико бибера и осталих зачина да је путовање донело финансијски успех. У међувремену, Холанђани су просперирали снабдевајући Португалце бродовима и посадом. На почетку 16. века Холанђани су преузели контролу над снабдевањем и трговином у северној Европи.

До краја 17. века још су нека острва пала под њихову контролу, што им је омогућило потпуну контролу над азијском трговином зачина. Када су цене зачина почеле да падају, Холанђани су покушавали вештачки одржавати цене високим, спаљивањем шума цимета, а мускатне орахе намакали су у киселе растворе и тако онемогућавали даљи раст семенки и њихов даљи узгој.
Елизабета Прва краљевском повељом даје Британској источноиндијској компанији (East India Company), коју су основали трговци, ексклузивна права за трговину са Индијом на 15 година. Историја је показала да је та компанија владала Индијом у пуном смислу речи све до њеног распуштања 1. јануара 1874.

Американци су се у светску трку за зачинима укључили 1672. године. Е. Јејл из Бостона, бивши чиновник Британске источноиндијске компаније у Мадрасу у Индији, покреће властити посао са зачинима. Стиче богатство којим ће се једног дана основати Универзитет Јејл. Американци су све више доприносили свету зачина. Тексаски досељеници произвели су чили прах 1835. као лакши начин за припрему мексичких јела. Године 1889. истраживачи у Вотсонвилу, у Калифорнији, открили су технику дехидрације лука и белог лука, а 1906. написан је први стандард о чистоћи зачина (познат као „US Pure Food and Drug Act"). Међутим, све више зачина сади се на западној хемисфери, уз широку палету зачинског биља и ароматичних семенки. Бразил је данас један од главних „играча" у производњи бибера, Гренада је главни произвођач мускатног ораха (имају орах и на националној застави). На Јамајци се производе ђумбир и најквалитетнији најквирц; Никарагва, Салвадор и САД узгајају сусам.

Европа и Калифорнија производе много зачинског биља, док је Канада позната по ароматичним семенкама као нпр. боровици. Од самог почетка, најјаче нације контролисале су трговину зачинима. Исто се може видети и данас ‒ САД је највећи купац зачина, а прате га Немачка, Јапан и Француска.