Најстарије мумије на свету можда потичу из југоисточне Азије и старе су 12.000 година

Мумификација спречава труљење посмртних остатака. Процес може да се одвија природно на местима попут пустиње Атакама у Чилеу или мочварама Ирске где услови такви да могу да спрече распадање. Људи у различитим културама су такође мумификовали своје претке балсамовањем како би им одали почаст или послали њихове душе у загробни живот.

Египатске мумије су можда најпознатије, али јужноамерички народ Чинчоро, који је живео у приобалној пустињи, развио је технике мумификације пре око 7.000 година, а ти поступци су укључивали уклањање унутрашњих органа и мозга пре него што би тела остала у пустињи да се осуше.

Употреба смола и других супстанци за балсамовање код Египћана за мумификацију мртвих појавила пре око 6.330 година.

Нова студија објављена у часопису Proceedings of the National Academy of Sciences помера ту временску линију још уназад.

Истраживачи су пронашли људске остатке сахрањене у чучећим или згрченом положају са траговима посекотина и опекотина на више археолошких локалитета широм Кине и Вијетнама, а у мањој мери и на Филипинима, Лаосу, Тајланду, Малезији и Индонезији.

Даљим проучавањем костију, научници су открили да су тела вероватно била изложена топлоти, што указује да су ловачко-сакупљачке заједнице у том подручју тела димила на ватри и мумификовали.

Пракса је „омогућивала људима да одржавају физичке и духовне везе са својим прецима, премошћујући време и сећање“, наводи аутор студије Хирофуми Мацумура са Медицинског универзитета у Сапороу у Јапану у имејлу упућеном Асосијејтид пресу.

Истраживачи наводе да неправилно угљенисање костију и пажљиво постављање углавном нетакнутих скелета указују на то да су тела покојника полако загревана изнад ватре, што је омогућавало исушивање и мумификовало коже, помажући да се скелети не распадају.

Лабораторијске технике за одређивање унутрашње молекуларне структуре костију, примењене на 54 скелета са 11 локалитета, дале су доказе о продуженом загревању на ниским температурама.

Методе датирања које су коришћене на мумијама још увек са сигурношћу не могу да потврде да ли су мумије доследно димљене на свим овим локацијама у југоисточној Азији, напоменула је стручњак за људску еволуцију Рита Пејротео Стјерна са Универзитета у Упсали у Шведској, која није била укључена у истраживање.

Налази нуде „важан допринос проучавању праисторијских погребних пракси“, истиче професорка.

Иначе пракса мумифицирања покојника уопште није ствар прошлости. Чак и данас, аутохтоне заједнице у Аустралији и Папуи Новој Гвинеји диме и мумификују своје мртве, напомињу научници.