Прељуба, лице и поломљена ребра у бедуина

Ова површна, привидна сличност је заправо претерана, и нагони на опрез, примарно нас упозоравајући и подсећајући на баснословно богатство људске интиме, која је (ипак) изражајно ограничена, те тиме условљена телесним покретима. Број дирки телесног инструментаријума којим наша интимност располаже не би ли се изразила, несразмеран је бујној разноликости наших емоција. Стога веома различите интимне стварности ми ʼекстериторизујемоʼ једним истим покретом, стварајући (издалека посматрано) илузију љубавне истоврсности.

Ако се тражи суперлативни пример непажње којој су изложени ови људски видови вољења, треба се задржати на поимању „онога што нама данас представља љубав". О каквом „данас" се овде говори?

Не можемо, примерице, поистоветити чак ни европске љубавнике од пре сто година са оним данашњим. Место је исто, временски размак незнатан, па опет ‒ огромна је разлика између тадашње љубави и љубави нових генерација.

С обзиром на своју опседнутост ратовима и револуцијама, економским и технолошким просперитетом, људи нису запазили очигледну чињеницу да се у том временском размаку одиграла најдубља промена још од дванаестог века у западњачкој представи о љубави. Умногоме, прекинуто је са вишевековном традицијом, али ваљда нигде тако радикално као по питању стила љубави. Она је еволуирала у савршеном континуитету, као какав књижевни род (што на неки начин и јесте), све до данашњег стадијума сложених преиспитивања односа мушкарац‒жена.

Да би се разумеле, са чињеницама се ваља ухватити у коштац, те их међусобним сучељавањем треба дефинисати. На пример, из сучељавања Ибн Хазмове андалуске, са врстом бедуинске љубави коју је описао Х. Р. П. Диксон, сазнајемо да лакоћа којом се бракови растављају искључује прељубу. Или да је заљубљивање мушкарца у жену (услед потпуне покривености њене главе) махом последица слутње, а потоњи супружници (који су један другом непознаница) прву брачну ноћ неретко завршавају поломљених ребара.

Па каква ли је то љубав која мора да се дешава услед таквих околности, и у оквиру таквих обичаја, запитао би се данашњи Европејац. Велики Ибн Сауд, тадашњи владар највећег дела Арабије, велики пуританац и вехабијски вођа, исповедио је Диксону да ниједној од својих (дотадашњих) четири стотине жена није видео лице. А управо је оно врело појавности љубави, сматра тај исти Европејац.

Можда је требало поклонити већу пажњу чињеници да женско лице не побуђује мушку сензуалност, што се не може рећи за остале њене „адуте", укључујући и руке. Премда усне иду нешто даље од нежности, долазе готово увек секундарно ‒ онда кад је сексуалност већ распоређена по другим ерогеним зонама.

Велико је питање колики је извикани и оспоравани утицај бедуински на „куртоазну" љубав, те уопште на поезију и доктрину трубадура. За ту кошницу, чини се, мало је смелих матица.