Инспектор Хегел и случај смрти уметности

Хегел свакако није био ни инспектор, ни пророк, премда се многи слажу да му је стил писања био „криминалан", а идеје пророчке. Тај чувени филозоф био је последњи у низу велике четворке немачке идеалистичке филозофије, коју су поред њега чинили Кант, Фихте и Шелинг.

До данас се сматра једним од највећих, ако не и највећим систематичарем у филозофији, а та изражена тенденција ка успостављању система у мислима, свакако је довела развијања одређених идеја које звуче помало проблематично. Једна од звучнијих идеја која је задавала проблеме генерацијама, јесте управо идеја о смрти уметности. Можда ће, ако се мало боље упознамо са овом идејом, она престати да звучи тако проблематично, да не кажем фатално.

Читав Хегелов систем почива на идеји о развоју, а његов примарни предмет проучавања је дух. Постоје три ступња духа ‒ субјективни, објективни и апсолутни. Сваки од тих ступњева има још по три ступња. Уметност је сматрао првим ступњем у развоју апсолутног духа, након чега следе религија и на крају филозофија. Уметност, религија и филозофија су заправо начини на које човек спознаје апсолутни дух, а свака од те три сфере омогућава то на себи специфичан начин. Уметност нам омогућава да апсолутни дух спознамо чулима.

Не знам да ли сте успели да приметите, али Хегел је био изразито склон тријадама, па је и развој саме уметности поделио на три етапе, на основу односа који је дух имао према чулној форми у којој се исказује; указивањем на њих можда ће постати јасније шта је Хегел хтео да каже.

Прва етапа јесте етапа симболичне уметности. У њој је материја, тј. чулна форма много израженија него дух и карактерише је масивност. Историјски та етапа се поклапа са уметношћу старог Египта, а пример који Хегел наводи су египатске пирамиде.

Следи етапа класичне уметности, повезана са античком Грчком. Дела те уметности губе апстрактан и симболичан карактер и у њима дух проналази савршену форму ‒ коју Хегел види у класичној грчкој скулптури. То је уједно и врхунац уметности, према Хегеловом систему, и све после тога нужно води ка окончању уметности.

Последња фаза је романтична фаза уметности, у којој дух почиње да преплављује форму,  самим тим нарушава класични баланс. У романтичној етапи, телесни, чулни облик уметности губи значај, што коначно доводи до краја уметности.

Међутим, да бисмо правилно разумели Хегелову мисао, морамо имати у виду да он уметност види као начин на који можемо спознати дух, а тај начин је превасходно одређен чулним опажајем. У тренутку када уметничко дело престаје да говори нешто нашим чулима, већ захтева да га доживимо на друге начине, оно, према Хегелу, губи своју уметничку суштину, и прелази у следеће облике спознаје духа - религију и филозофију.

А сада, сетите се концептуалне уметности и запитајте се шта уопште тај израз значи. Уметност која је све чешће толико нејасна чулима, да у помоћ директно призива интелект, како би нам он дешифровао све те концепте о којима она говори. То је једна умна уметност, која почиње толико да личи на филозофију, да их је понекад тешко разликовати.

Лако је крими-причама, оне могу мирно да се заврше, чим се пронађе злочинац. То није случај са причама које немају ни почетка ни краја, а баш једна таква је и ова прича о крају уметности. Ово је била само једна претпоставка о томе шта је уметност и која је њена суштина, и у том мору претпоставки, није увек лако закључити шта је елементарно, драги мој Вотсоне.