Органска храна – где је истина

У једној студији Универзитета Њукасл анализирали су податке 343 студије и открили да органски култивисани усеви садрже до 60 посто више антиоксиданса од уобичајено узгојених усева ‒ што је једнако томе да поједете додатну порцију воћа или поврћа дневно. Како је речено, антиоксиданси су добри зато што разграђују слободне радикале, за које се зна да оштећују ДНК и повећавају могућност генетских мутација. Али није јасно да ли је исхрана са више антиоксиданса заиста добра за човека. Заправо, постоје снажни докази који упућују на супротно.

Извештај међународно препознате институције „Кокранˮ, која успоставља највиши стандард у здравственој заштити заснованој на доказима, открио је да уместо да побољша здравље, узимање антиоксиданса у суплементима заправо повећава стопу смртности. Наиме, док су слободни радикали у високим концентрацијама штетни, у мањим количинама могу бити корисни.

Иста студија Универзитета Њукасл открила је да у поређењу са конвенционално узгојеним усевима, органски гајена храна садржи мање тешких метала, попут кадмијума. Томе је, могуће, допринела смањена употреба пестицида, али у питању могу бити и природне варијације у типовима усева или разлике у клими и типу тла.

Друга главна предност органске производње је у наводном позитивном утицају на околину. Сигурно, неке праксе на органским фармама, попут ротације усева и одступања од монокултуре, чине добро за околину. Али зато што је принос органских фарми мањи од конвенционалних фарми, то значи да заправо захтевају више простора за добијање исте количине усева и да веће земљиште мора бити очишћено.

Дакако, индустријализација пољопривреде је у великој мери штетна за околину. Али друге технологије, попут генетичке модификације усева, имају потенцијал да направе разлику. Усеви могу бити „дизајнирани" тако да дају више плодова, одупиру се одређеним штеточинама и садрже више нутријената, а све то би било врло корисно. У основи, није сасвим јасна ситуација. Органска храна није објективно боља за околину, али није ни лошија. Дакле, ако усеви нису нужно бољи за наше здравље или околину, због чега људи мисле да јесу?

Па, то би могло имати везе са „хало ефектомˮ. Ефекат је повезан са начином на који људи процењују колико је нека храна здрава на основу само једне тврдње. На пример, многи потрошачи закључују да прехрамбени производи са „малим процентом масноћеˮ имају мање калорија, па их уносе у већим количинама. Утицај тог посебног психолошког ефекта органске хране већ је тестиран. Научници са Универзитета Корнел подвргавали су учеснике тзв. двоструком слепом испитивању укуса: понудили су им „обичанˮ кекс, јогурт и чипс и замолили их да их упореде са истим „органскимˮ намирницама. Заправо је сва тестирана храна била органска, али јавност је у већини случајева проценила да храна са органском ознаком има мање калорија, мањи удео масноћа и више влакана. Такође, рекли су да би платили више за органску храну, иако нису осетили значајну разлику у укусу између производа.

Америчко Министарство пољопривреде (УСДА) изјавило је да службено означавање хране као „органскеˮ у САД не гарантује да су производи сигурнији, бољег квалитета или да су хранљивији. Чак је било речи и да се означавање развило делимично како би се подстакла продаја домаћих органских усева.
„Дозволите ми да будем јасан: ознака органског је маркетиншки алатˮ, рекао је министар пољопривреде Ден Гликман када је у игру ступио нови систем означавања органских производа које је покренуло Министарство. „То није изјава о безбедности хране, нити ʼорганскоʼ говори ишта о хранљивости и квалитетуˮ, поручио је.

Такође, вреди истаћи да многи људи верују да је органска храна узгојена без пестицида. Ипак, органска храна не користи синтетичке пестициде, али пољопривредници могу користити колико год „природнихˮ пестицида желе. И као што се често истиче, само зато што нешто долази из природе не значи да је добро за нас. Органска храна можда има више нивоа одређених нутријената, али те разлике могу бити и до природне варијације, и не постоји доказ да ће конзумација већих количина органске хране бити боља за здравље. Неке пољопривредне праксе су боље за околину, али истовремено, неке друге су лошије. И на крају, перципиране користи органске хране могле би бити управо то ‒ само перципиране.

Приредио: Бранислав Јарић