У сусрет дану када је рођен филм

На почетку приче о филму занимљиво је подсетити се да је Томас Едисон још 1891. патентирао уређаје за снимање и пројекцију покретних слика. Његов кинетоскоп ‒ биоскоп за једног човека, омогућио је гледање филма помоћу тридесет метара траке смештене у дрвеној кутији.
Пројекција филма у организацији браће Лимијер, 28. децембра 1895, одредиће историју седме уметности. Управо тај дан, када је кинематограф први пут јавно приказан у париској „Великој кафани", обележава се као дан рођења филма.

Да ни ми нисмо много заостајали за светом, говори чињеница да су пола године касније, 6. јуна 1896, сарадници браће Лимијер у кафани „Златан крст" приказивали прве филмове у Београду, а да је после десетак дана и краљ Александар Обреновић са мајком, краљицом Наталијом, како се тада говорило ‒ „одликовао" својом посетом једну од пројекција. Пронађен је чак и податак да је краљевска канцеларија ту посебну пројекцију платила 300 златних франака.

Из перспективе савременог гледаоца, из тог бајковитог доба са почетка историје филма сачувани су вредни предмети настали крајем 19. и у првим годинама 20. века: магика латерна ‒ претеча свих уређаја за пројектовање, глава Едисоновог кинематоскопа, камера браће Лимијер, прва студијска филмска камера, Едисонов фонограф.
И ови подаци не би били велико изненађење да се то благо не налази у колекцији која се чува у Београду, у Југословенској кинотеци.

Наша Кинотека

Основана 1949. године, Југословенска кинотека данас је Национални филмски архив, наша установа културе од посебног значаја. Један од оснивача и стални члан ФИАФ-a ‒ Међународне федерације филмских архива од 1951, Кинотека деценијама представља институцију која и у светским размерама завређује поштовање, пре свега као епицентар изузетне енергије, о чему сведоче генерације „кинотечана".

Од професора Миленка Карановића, првог југословенског филмског архивисте, иницијатора оснивања ове куће, њеног првог директора и творца имена по угледу на Француску кинотеку, преко Владимира Погачића, који је на челу Кинотеке био 26 година, у време њеног великог успона и афирмације, до директора Жике Богдановића, архивиста Филипа Аћимовића и Стевана Јовичића. Памти се од 1992. и рад директора Радослава Зеленовића. Захваљујући његовом великом залагању, истрајности и борби у тешким временима, Кинотека има данашњи статус и изглед.

Поред многих знаних, али и мање познатих, истрајних „кинотечана" који су градили ову кућу, неизбежно је поменути подршку проф. Владимира Петрића, теоретичара, харвардског професора филма, који је тестаментом оставио милион долара Библиотеци Кинотеке а Музеју студио за електронске медије. Живо је и сећање на управника Музеја Динка Туцаковића и дугогодишњег управника Библиотеке Борислава Станојевића, аутора изузетних тематских циклуса и идејног творца стрипа „Капетан Нитрат". 

Светско филмско благо

Скоро седамдесет година живота Југословенске кинотеке посвећено је прикупљању, чувању и заштити филмске, пре свега 35 мм траке; обради грађе и пратећег материјала ‒ фотографија, плаката, реклама, документације, макета и старих предмета. На тај начин, створена је изванредна филмска колекција ‒ једна од најзначајнијих, најразноврснијих и најсвеобухватнијих у свету ‒ 100.000 копија из 134 кинематографије, различитих формата: на запаљивој (нитратној) траци ‒ 10.000 филмова насталих између 1896. и 1952. и незапаљивој (ацетатној) траци ‒ немих, звучних, црно-белих филмова и филмова у боји.

Поред збирке страног филма, која чини најобимнији део фонда Југословенске кинотеке и садржи сва највреднија дела из историје светског филма, овде се чува и комплетна историја домаће кинематографије ‒ хиљаду наших филмова, међу којима су и они најстарији ‒ „Крунисање краља Петра Првог" из 1904, први сачувани филм о Србији, и „Карађорђе" из 1911, први српски играни филм, пронађен осамдесет година после настанка, што предлог да се збирка стави на Унескову листу културног наслеђа чини у потпуности логичним. То благо налази се у Архиву кинотеке у Кошутњаку, где је изграђен и нови депо за филмове у боји и отворен Центар за дигиталну рестаурацију филма.

Раритети

Готово невероватне бројке говоре о богатству колекција: међу 250.000 обрађених фотографија и још толико необрађених, нашли су се и фотоси које је поклонила породица браће Савић, утемељитеља првог наменски основаног биоскопа у Србији. 

У збирци од 15.000 обрађених и 200.000 неидентификованих плаката, чува се и онај први, прављен за српски играни филм „Рударева срећа" из 1926, а најзначајнија колекција југословенског плаката поседује оригинале за филмове „Голгота Србије" и „Буридан", као и плакат за филм „Данте" из 1922, једини примерак у свету за који су колекционари нудили велике суме новца.

Занимљиво је да се међу оригиналним књигама снимања, сценаријима, препискама, албумима и наградама, у Архиву могу видети и неочекивани, аутентични предмети, какав је дневник архитекте Милице Јанић. Она је водила белешке о филмовима које је првих деценија 20. века гледала у београдским биоскопима ‒ са програмима, улазницама и критикама, што га чини вишеструко вредним сведочанством о некадашњем времену и животу.

У наредном тексту наставићемо путовање кроз историју подсећањем на место које годинама представља центар филмских сладокусаца ‒ Музеј Кинотеке, али и причом о судбини зграде у Узун Мирковој улици.