Милан Антић о Драгиши М. Стојадиновићу

Био је на списку људи на коме су углавном били масони; са њима су 1951/52. године обавили разговоре истражитељи мистериозног Института. Са бившим министром Двора разговор је обавио историчар М. Ћ. 18. априла 1952. Белешка о том разговору чува се у Архиву Југославије, Ф 100, Ф15-478. Из тог документа сазнајемо да су анонимни историчари обавили разговор и са Драгишом М. Стојадиновићем, комитом, црнорукцем, једним од најбољих стрелаца у Србији, човеком који је на молбу Војислава Танкосића, пре Првог светског рата, обучавао младиће из Босне и Херцеговине (међу њима су били Принцип и Грабеж) у гађању из пиштоља, руковању ручним бомбама и другим четничким, герилским вештинама.

После обуке код Драгише М. Стојадиновића ти младићи су се враћали у Босну и Херцеговину и тамо деловали као четнички инструктори.

Ево шта је Милан Антић рекао о Стојадиновићу, а забележио је историчар М.Ћ.: „Кад сам му показао састав Драгише Стојадиновића и прочитао га, он га није узео озбиљно и рекао да то не одговара стварности, да се ствар није тако одвијала и да је то ствар Драгишине уобразиље и начина његова рада. О Драгиши иначе говори као о човеку чије се изјаве не могу узети као веродостојне, а он сам је увек хтео да игра неку политичку улогу, а у ствари није игра никакву. Познат је као добар стрелац, стари четник и зет Љубе Јовановића (Патка) , а у политици је неозбиљно наступио у борби против Пашића и тиме се као озбиљан политичар дисквалификовао. Каже да је о овим стварима опасно писати без документа и на основу изјава оваквих људи, којима се не може поклонити доста поверења. После таквог реагирања у почетку даље му нисам ни постављао друга питања која је Драгиша за нас био написао."

Драгиша М. Стојадиновић (1886‒1968) био је и фотограф, први српски ратни филмски сниматељ, шеф Кинематографског одељења на Солунском фронту. После Првог светског рата био је адвокат, народни посланик, радикал који је ушао у сукоб са Николом Пашићем и због тога неко време провео у Сремској Митровици. Нажалост, до сада је непознато како је Драгиша М. Стојадиновић одговорио на питања историчара М. Ћ. из Института. Без обзира на мишљење министра Двора о Стојадиновићевим одговорима, мора да је било веома занимљивих ствари које би инспирисале и усмериле истраживања скривене прошлости.

Олга са поруком на стрељачкој утакмици 

За утеху навешћемо делове другог сведочења које је објавио Гласник Историјско-културног друштва „Његош" из Чикага у децембарском броју 1974, поводом 60 година од Сарајевског атентата и почетка Првог светског рата.

„На Видовдан 1914. године одржавала се велика стрељачка утакмица на истом оном стрелишту на коме смо вежбали Гаврила Принципа и његовог друга. Око пет часова по подне, баш пред сами завршетак такмичења, дође, дође журно на стрелиште моја супруга Олга, најстарија кћерка покојног Љубе Јовановића Патка, тада министра просвете, и донесе ми његову поруку да га је Пресбиро телефоном обавестио да се у Сарајеву десио атентат и да је убијен аустријски престолонаследник Фердинанд и његова жена Софија. На ту вест прекинули смо гађање и прешли у оближњу кафану ʼСмутековацʼ. Успут, до кафане, пришли су ми Воја Танкосић и Дуле Димитријевић. Танкосић се нарочито распитивао о детаљима извештаја о атентату. Када сам му испричао све што сам чуо, он је само рекао: ʼВредело је и исплатила се наша мука и труд. Чућеш већ све доцније.ʼ Вероватно сви ми, који нисмо били упознати са припремама за атентат у Сарајеву, нити смо слутили ко је могао да га изврши, нисмо ни разумели горње речи Танкосићеве, јер у првим извештајима, који су до нас стигли, није поменут Гаврило Принцип. Сматрам да је потребно да овде додам да од свих Босанаца и Херцеговаца које сам тада познавао, а доста сам их знао, никада нисам чуо у разговору да у Босни постоји нека организација под именом ʼМлада Боснаʼ. Тај назив, за омладински тамошњи покрет у Босни, појави се тек далеко после Ослобођења и уједињења, када се почело да пише нашироко о Сарајевском атентату."

Нажалост, многи битни детаљи и сведочења личности попут Милана Антића и Драгише Стојадиновића о важним догађајима, који су судбоносно деловали на читаве народе, остали су у сенци прошлости, јер је неко некада сматрао да су небитни. Оно што је сачувано пуким случајем, или што није уништено пуким случајем, говори нам супротно.