Сведенборг и слобода избора после смрти

Рај је у Сведенборга такође место среће, али не оне ортодоксне ‒ где се заправо ништа не дешава (људи су једноставно у рају); где је вероватно помало досадно. Сведенборгов рај (само један од многих, као и пакао, будући да и ту постоје „разреди" напредовања, нивоа) јесте рај љубави, али пре свега рај рада, где сваки анђео ради за друге, сви раде! Ако неко има врлину, анђеоски темперамент, има тај рај и срећан је у њему. И најзад, кључна разлика: Сведенборгов рај је интелектуалан, те је стога испуњен делањем, и управо у том делању ума он види спасење. Анђели разговарају, али рај је испуњен еротиком, анђели воде љубав, па је чак и венчање допуштено. Сензуалност ума и делање, те сензуалност љубави ‒ испуњавају рај.

Оригиналност Сведенборга постаје кристално јасна у примеру који показује да људи не разумеју ʼоноʼ после смрти. Он даје пример човека (не одређеног, већ као тип) који живи живот молећи се да доспе у рај. Да не би погрешио, повлачи се у себе, заправо од живота и лагано пропада управо као човек. Кад умре, каже нам Сведенборг, он одлази у рај, а тамо не знају шта да раде са њим. Покушава да разуме разговоре анђела, али ништа не разуме, покушава да слуша све и научи све, али не успева, јер иако праведан, ментално је сиромашан човек. И онда га пошаљу у пустињу, да се моли, као што је то чинио у животу, сам. Оригиналност Сведенборга у овом приступу је у томе што ортодоксно мишљење сматра да је спасење пре свега етичког карактера, док он каже да то није довољно, већ да мора бити и интелектуално, умно и креативно.

И док су Лутер и Калвин успели да створе велику нову хришћанску цркву, социјално активни, удружени са монархистичким круговима, те првим генерацијама настајуће буржоазије (Лутер је заправо директно одговоран за страшни Тридесетогодишњи рат, директно га захтевајући: ʼПобијте све те сељакеʼ!?), Сведенборг ‒ шта ради на захтев Исуса да створи нову, јерусалимску цркву? Пише своје свеске, анонимно, сувопарним, „научнимˮ приступом и ауторитетом човека који на латинском записује оно што је видео, у свеске које нико не чита.

Ипак, и данас постоји његова црква, истина мала, у Манчестеру и у Америци, пре свега. Његово дело (и он сам) било је много занимљивије филозофима, етичарима и уметницима, него (из неког разлога!?) самим теолозима.
Међутим, шта ако је Исус заиста од Сведенборга тражио (Чудо? Па шта?) да објави право разумевање његових, Христових речи и дела, који су у хришћанским црквама погрешно разумевани? Сведенборга, за разлику од других „мистичара у заносу", треба узети за озбиљно.

Дантеов „Пакаоˮ је ‒ тога смо све време свесни ‒ литература. Достојевски нам кроз уста агностика Ивана Карамазова такође нуди причу о поновном доласку Исуса у време краљице Изабеле и Томаса Торквемаде, Великог Инквизитора, који га хапси, а затим пушта да забавља народ по трговима, и то такође разумемо као литературу. Сведенборг то није, као што није ни опсесивна визија мистичара. У својим свескама, он је озбиљан, исти онакав какав је био док је решавао инжењерски проблем пребацивања флоте Карла Дванаестог копненим путем!
Дакле, шта ако је његова мисао, мисао истинског разумевања Исуса и бескрајног света после смрти? Шта ако смо заиста осуђени (даровани?) бесконачним радом над својим душама, и краја нема?

Можда је ту визију најбоље принео разумевању Вилијам Блејк у својој песми „Тигарˮ, чији први стих морам да вам понудим у оригиналу (преводи су непоуздани); фасциниран Сведенборгом, просто га је песнички преводио:

„Tiger! Tiger! burning brighte
In the forests of the night,
What immortal hand or eye
Could frame thy fearful symmetry?ˮ

И управо ту, у том Сведенборговом рајском простору потпуног и узвишеног „ослобођења", не могу да се ослободим ужасавајуће идеје да смрт није заиста крај, oнај Бемеов (Јакоб Беме, 1575‒1624) „Ungrund", оно првобитно ништа, пре појаве самог Бога, дакле, потпуност ништавила, као апсолутно ослобађајућег, и идеално и једино могућег ослобођења од себе самог!?