Аудио-визуелни архив САНУ

Радослав Зеленовић, управник Аудио-визуелног архива и Центра за дигитализацију САНУ, говорио је о том пројекту за Интернет портал РТС-а.

Свесна критичног стања у коме се налази српска културна баштина, Српска академија наука и уметности је покренула иницијативу за оснивање Аудио-визуелног архива и Центра за дигитализацију САНУ. У чему се препознаје њихова примарна функција?

‒ Пре свега треба имати у виду Архив САНУ, Библиотеку САНУ, Уметничку збирку САНУ, као и драгоцени Архив СПЦ у Сремским Карловцима који су на старању и којима управља Српска академија наука и уметности. Тиме би Аудио-визуелни архив и Центар за дигитализацију САНУ постали једно чвориште у коме би се на стандардизован начин објединила та културна баштина.

На који начин технолошки, друштвени и културни чиниоци утичу на избор садржаја и доступност дигитализованих облика културних добара корисницима?

‒ Културна, уметничка и научна баштина представља основу идентитета сваке нације. На основу баштине препознајемо и стварамо слику о једној култури. Направићемо дигиталну карту Српске академије наука и уметности. Помислите на 1.400 академика и њихове научне радове, затим на све што је написано о тој институцији од њеног постанка. Уз легат Вука Караџића, ту су и други легати знаменитих личности науке и уметности, као и „Новине сербскеˮ, које су заправо лична карта 19. века. Један од програма је сабирање комплетне уметничке колекције САНУ, заоставштина фотографија и снимака Ристе Марјановића и др. То су неки програми на којима ћемо радити почетком идуће године.

Надоградња овог посла подразумева сарадњу са свим научним и културним институцијама у земљи и умрежавање ‒ да сви који су заинтересовани приложе грађу која има статус културног добра на чување у оквиру Аудио-визуелног архива САНУ и да све буде обједињено под истим кровом. Оно што се чува треба да се чува на више места ‒ то је златно архивистичко правило.

Који су проблеми и ограничења дигитализације културног наслеђа?

‒ Не можемо да кажемо да дигитализација у последњих двадесетак година није рађена ‒ негде је то било успешно, негде је обављено под неприхватљивим стандардима. Код нас још не постоји правни оквир, али најважније је да се успоставе стандарди како се нешто дигитализује.
С тим у вези, Српска академија наука и уметности је 19. октобра 2017. организовала научни скуп под називом „Правни аспекти дигитализације културне баштине".

Чување у електронској форми намеће питање средстава за дугорочно одржавање електронских база, решавање проблема застарелости и увођење нових технологија.

‒ Будућност заштите културног наслеђа кроз дигитализацију звучи као чаробна реч која треба да нам реши многе проблеме, да нам помогне да спасемо постојећу грађу од заборава коју ћемо предати новим генерацијама на чување. Ипак, дигитализација не може да реши све проблеме... Искуство које сам донео у Аудио-визуелни архив САНУ из Југословенске кинотеке, где је 2009. године отворен први Центар за дигитализацију, говори о томе да дигитализацију треба посматрати као витални процес у циљу заштите докумената и њихове доступности стручној и широј јавности на коришћење, али не смемо да заборавимо да је дигитализација једна релативно поуздана ствар, пре свега зато што не постоје опипљиви докази колико тај дигитални запис траје.