Ботаничка башта Јевремовац

Бег у природу

Та зелена оаза, у прошлости једна од најбољих и најлепших башта Југоисточне Европе, на површини од пет хектара чува бројне биљне врсте, представљајући богати простор у коме се сусрећу инспирација, релаксација, наука и едукација.

А како је почело?

Почетак приче о београдској Ботаничкој башти налазимо у другој половини 19. века, 1874. године, када је основана одлуком Министарства просвете и црквених послова Кнежевине Србије, а на предлог Јосифа Панчића, професора ботанике на Великој школи. После поплава које су уништиле биљни фонд и плац уз обалу Дунава, на коме се Башта првобитно налазила, Панчић и његов колега Саво Петровић, дворски лекар, тражили су боље место. Нашли су га захваљујући краљу Милану Обреновићу, који је 1889. године поклонио Великој школи своје имање наслеђено од деде, господара Јеврема Обреновића.
Једини услов који је поставио био је да се башта назове ‒ „Јевремовацˮ.

Цео свет у Београду

Отворене површине тог и званично проглашеног споменика природе, највећим делом су шумског типа. Стручњаци истичу да су организоване по еколошко-географским целинама у 14 систематских парцела. Ту се налази више од 350 врста дрвећа и жбунова, а укупни фонд обухвата више од 1.500 биљака. Посебно су занимљиви ‒ Европски врт на 900 квадратних метара и јединствена амбијентална целина Јапанског врта, оформљеног 2004. године, на површини од 20 ари.

Складан и једноставан у линијама и бојама, он симболично представља природни пејзаж у минијатури, одраз продуховљености и свевремености. Лепота и хармонија освајају градски простор зен елементима камена, земље и воде. Камен је свети објекат у Јапану а верује се да је пребивалиште духова чијим се груписањем балансира енергија у простору. Вода нас, као симбол океана, подсећа на сталне промене у природи, док флора скрива или истиче детаље камена и земље.

Велики број засађених биљних врста одабран је према значењу ‒ јапанске трешње, јавори, бамбуси, руже, клеродендрони призивају медитативне, удаљене пределе Далеког истока. Бор је симбол дуговечности и љубави јер са старошћу добија на лепоти и раскоши; трешња означава вечиту младост и пролеће, док листопадни јавори представљају циклусе живота и смрти, подсећајући нас на пролазност.

Стаклена лепотица

Лепоти баште нарочито доприноси један од најлепших и највећих стакленика у овом делу Европе ‒ стакленик фабрике „Мозентин" из Дрездена, купљен крајем 19. века, убрзо после пресељења на нову локацију. Покрива више од 550 квадратних метара и под сводом чува више од 1.000 различитих врста. Подигнут је у викторијанском стилу са централном куполом и два крила, а обновљен је 2014. године. Раскошан свет тропских кишних шума, биљке пустињских предела, камена и песка, као и водене биљке и чудесне метаморфозе ‒ све оне представљају фантастичну целину, потврђујући лепоту и склад природе.

Најстарији, најчуднији, најређи

„Јевремовац" већ читав век красе бујна стабла дивљих кестенова, раскошног дрвећа јужног Балкана; дрвореди мечјих лески, племенитог лишћара висине преко 20 метара и дуговеке тисе која може да доживи старост од хиљаду година ‒ биљке у целости отровне, осим црвеног арилуса на семену, који привлачи птице.
Најстарији биолошки становник баште је горостасни храст лужњак. Сматра се да се налазио на том месту још за живота Јеврема Обреновића ‒ као станар његовог воћњака. Данас реткост, у прошлости је био део непрегледних храстових шума, по којима је Шумадија и добила име.
Међу врстама које башта чува, стручњаци указују на необичност и ботаничку занимљивост пароције ‒ персијске букве чије је стабло тако тврдо да потоне чим се спусти у воду, због чега је зову гвоздено дрво.

Пажњу привлачи и биљка гинко билоба, пре свега својом лековитошћу, али и чињеницом да је преживела ледена доба и да природно насељава само две провинције у Кини. Ипак, сађењем изузетно успешно живи и на другим, нарочито урбаним просторима.
Од посебног научног значаја је зимзелени лишћар прунус, зелениче или ловор вишња, који је као терцијерни реликт, угрожена врста, унет у Црвену књигу флоре Србије. Ту биљку, данас успешно гајену у парковима, Панчић је пронашао на планини Острозуб, на 1.200 метара надморске висине, где јој је једино природно, аутохтоно станиште у Србији.

Најбоље године

Врхунац развоја Башта је имала 30-их година 20. века, у време Недељка Кошанина, академика, европски познатог ботаничара и управника „Јевремовца", који је штампао Index seminum, списак семена биљних врста чуваних у башти, и установио интензивну размену семена са европским и светским ботаничким центрима.

У наставку приче о „Јевремовцу" подсетићемо на изузетно благо које се чува у једној од најстаријих и највреднијих ботаничких библиотека у овом делу Европе, на први хербаријум у Србији и наравно, на једно од највећих имена српске науке - Јосифа Панчића.