Паметни гени

Деценијама научници покушавају да открију везу између генетике и интелигенције. Нова студија умногоме доприноси разоткривању гена који утичу на интелигенцију, али истраживачи упозоравају да за генијалност није одговорно само генетичко наслеђе.

Велико истраживање које је обухватило 60.000 одраслих и 20.000 деце открило је четрдесет нових гена повезаних са развојем интелигенције ‒ те су сада позната укупно педесет два таква гена.

„Желимо да разумемо како мозак функционише и установимо које су биолошке основе интелигенције", рекла је професорка Данијел Постума, генетичарка Универзитета у Амстердаму и вођа студије објављене у часопису „Нејчер".

Претходне научне студије показале су да су гени одговорни за отприлике половину разлика у квоцијенту (коефицијенту) интелигенције у проучаваној популацији, док су на остало утицали пренатални услови, исхрана, загађење средине и социјално окружење. „Гени нису у потпуности одговорни за интелигенцију. Постоји много других фактора који утичу на то како ће неко проћи на тесту интелигенције", нагласила је Постума.

Истраживања интелигенције увек прати контроверза јер научници имају различите ставове о томе да ли интелигенција може да се измери, и ако може, да ли на њен развој више утичу гени или образовање и животно искуство.

Сматра се да на стотине, ако не и хиљаде гена има неку улогу у људској интелигенцији али већина њих тек треба да буде откривена. Када се узму у обзир сви они који су досад откривени, нова студија утврђује свега 5% варијација људског IQ-a.

Међународни тим научника тражио је генетичке маркере повезане са интелигенцијом испитујући тринаест различитих група људи европског порекла.
Иако су имали идеју коју функцију новооткривени гени врше у мозгу, у следећој фази експеримента блокирали су гене код мишева како би утврдили појединачну улогу сваког од њих. Исто је могло да се уради у лабораторијским условима са људским неуронима добијеним из ћелија коже.

Према студији, исти гени су у вези са бољом предиспозицијом за учење, већим обимом главе при рођењу, дужим животним веком, али и аутизмом.
Уколико научници у догледно време развију детаљну мапу „генетике интелигенцијеˮ, то ће им помоћи да схвате и како настаје неки од менталних поремећаја.

Међутим, познато је да истраживања биолошке основе интелигенције увек носе са собом ризик ‒ на који начин ће нова сазнања бити употребљена. Да ли људски ембриони могу да буду бирани у односу на потенцијал мозга? Да ли научници могу да развију лекове који побољшавају интелигенцију, и ако је тако, да ли ће само најбогатији имати ту привилегију?
„Увек се намеће питање ʼдизајнираних бебаʼ ‒ да ли можемо да употребимо наша сазнања да унапредимо интелигенцију. То су реална питања, али много удаљена од места на којем се ми сада са истраживањима налазимо. Дизајнирање беба са досадашњим открићима свакако није могуће", каже Постума.

Но та могућност је ипак негде на хоризонту ‒ људски ембриони настали вештачком оплодњом већ су подвргнути испитивањима која указују на могуће генетичке недостатке. Наставком истраживања научници очекују да пронађу још гена повезаних са интелигенцијом, тако да у једном тренутку може доћи до тачке у којој геноми ембриона насталих ʼин витроʼ могу да буду рангирани према интелектуалном потенцијалу. Додатно, постоји могућност развоја медикамената који јачају IQ, што свакако не треба искључити. Светска популација стари а когнитивне функције са годинама опадају, стари људи су подложнији грешкама и незгодама и у случају да се открије који су гени одговорни за то, могуће је развити адекватне терапије које би тај процес могле да успоре. Надаље, отвара се још једна могућност коју истраживање генетичких услова интелигенције у будућности доноси, а то је развој прилагођене наставе за појединце на основу добијене генетичке информације.

Поред етичких и техничких питања, биолошке карактеристике мозга су веома сложене. Један ген има више задатака, тако да свака промена може да доведе до нежељених ефеката. Пре него што научници буду у могућности да модификују гене како би побољшали интелигенцију, треба да открију све о том процесу. То је ипак веома далеко и отвара још једно питање: колико оно што је записано у генима уопште треба да одређује наше животе.