Јагма за извориштима

Али осим проблема са количином воде, још је теже изборити се са одговарајућим квалитетом воде за пиће. У свету се мало новца издваја за водоводну и канализациону структуру иако је очување воде предуслов даљег развоја. У поједине водоводе у Србији деценијама се није улагало, а у инсталацијама дотрајалих водовода накупљају се и штетне материје које онда доспевају и у воду за пиће.

Вода са чесме нема цену 

Има доста водовода у свету који не могу да обезбеде одговарајући квалитет воде за пиће. Дилема да ли обезбедити само техничку воду за масовну употребу или и пијаћу воду за све потрошаче јавља се још једино на местима где је могуће обезбедити квалитетну воду. Код нас се у најлошије водоводске воде убрајају оне у Војводини, посебно у Зрењанину и Кикинди, јер садрже већи проценат штетних материја од максимално дозвољених вредности. Посебан проблем су органске материје које у контакту са хлором, обавезним због дезинфекције воде, стварају трихалометане ‒ канцерогена једињења.

„Алтернатива водоводској води су флаширане воде", објашњава Милена Злоколица Мандић из Геолошког института Србије.

То је посебно важно у срединама где није могуће добити воду доброг квалитета преко система јавног водоснабдевања. Код нас је то случај у неким деловима Војводине, западне Србије, Шумадије, итд.

„Те флаширане воде које се јављају на нашем тржишту су различитог квалитета и деле се у две основне групе: минералне односно угљокиселе воде и олигоминералне, маломинералне или изворске воде", каже Мандићева.

Разлика између изворске и минералне воде је у укупној минерализацији. Уколико се вратимо 30 година уназад, флаширала се само минерална вода, али не и обична, изворска вода.

„Ко је помислио да може и обична вода да се продаје. Нико то од нас није очекивао, а ево како је то брзо дошло", каже хидрогеолог Светислав Станковић.

Подземне воде су најзначајнији ресурс за снабдевање становништва квалитетном водом. Површинске воде, укључујући и акумулације за снабдевање пијаћом водом, рањивије су и подложније загађењима.

Велике компаније у какве се убрајају и „Нестле", „Даноне" и „Кока-Кола" инвестирају у експлоатацију изворских вода јер је то изузетно профитабилан посао.

„Велике компаније улажу у воду, јер су свесне да је вода ресурс будућности", закључује хидрогеолог Бранислав Божовић.

Али алтернативни вид водоснабдевања кроз флаширану воду донео је свету нове главобоље. Пластичне боце загађују животну средину, а сав отпад пре или касније утиче и на квалитет целокупне воде за пиће.

Вода припада свима 

Питање које се намеће је: може ли вода да буде третирана само као економска категорија када има и еколошку, социјалну и здравствену димензију?

„Не могу се водоводи приватизовати и то је савремени свет који је то пробао схватио. Сада се оријентисао на други начин и са приватним сектором има партнерски однос", каже Божовић.
Неке источноевропске земље су приватизовале своје водоводе, а онда су изгубиле и контролу над њима. Поједине су чак поново откупљивале имовину коју су продале да би поново могле да „газдују" пијаћом водом.

„Држава мора да управља својим ресурсима, својим потенцијалима. Вода је израз потребе и достојанства човека, она мора бити доступна свакоме", сматра Божовић.

Доступност чисте воде има изузетан значај за људско здравље. У организму одрасле особе вода чини 60 до 70 одсто телесне масе, од чега је 50 одсто унутарћелијска вода, 15 одсто ванћелијска и пет одсто воде је у крвној плазми. Наша дневна потреба за пијаћом водом је око два литра. Вода је у организму значајна за растварање хране и отпадних материја, регулисање осмотског притиска, за метаболизам већине материја, регулацију телесне температуре и друго.

Здравствена исправност воде оцењује се на основу присуства хемијских супстанци у концентрацијама које могу негативно да утичу на здравље, а пре свега на основу микробиолошких испитивања јер се преко воде могу пренети бактерије, вируси и паразити, што може да доведе и до епидемија.

Више од милијарду људи данас нема исправну воду за пиће и пије воду која носи ризик од болести и смрти. У нехигијенским условима живи 2,6 милијарди људи. Сваких осам секунди једно дете у свету умре од болести која се пренесе преко воде. Чак и у Европи сто двадесет милиона људи нема здравствено безбедну воду за пиће, као ни хигијенске тоалете. Због микробиолошки неисправне воде за пиће сваке године у Европи од цревних и стомачних инфекција, укључујући хепатитис А, оболи тридесет милиона људи, а 13.000 деце испод 14 година, укључујући и Закавказје и централну Азију, умире.

„Вода је општенародно добро, ресурс који нико не може да својата, то је државно добро", каже Светислав Станковић.

Загађења животне средине доводе до тога да се нарушава екосистем који је био и природни пречистач вода. Здрава и незагађена средина је у функцији очувања водних ресурса. Зато свако индивидуално право на воду мора да буде у складу са потребама садашњих и будућих генерација. Даљи развој човечанства зависи од природних ресурса у које се убрајају и вода и клима, што значи да је директно условљен квалитетом животне средине.