Да ли желите говедину, шпагете или кари уз свој вестерн?

Као што је случај са већином филмских жанрова, жанр вестерна је настао у књижевности. Била је то углавном популарна књижевност на енглеском језику која је почела да цвета средином 19. века. Тада у свет фикције први пут улазе свима нама познати ликови Дивљег запада попут Џесија Џејмса, Буфало Била и Билија Кида ‒ иначе све историјске личности. Међутим, златна ера вестерна почела је тек доласком филмске индустрије.

„Велика пљачка воза" је био први вестерн филм. Снимљен је 1903. године, као неми филм и трајао је свега 12 минута. Али своју највећу звезду вестерни ће видети тек 1939. године у филму „Путничка кочија" Џона Форда. Тада је на сцену Дивљег запада изашао Џон Вејн ‒ прототип одважног, помало дрског и суровог каубоја. Без обзира на то које је улоге тумачио, сам глумац је постао симбол доминантног америчког мушкарца. Типови главних ликова у вестернима су се после мењали, али је једна ствар остала иста ‒ сви су првенствено били „велики шмекери". Код класичних вестерна је било карактеристично да само белци могу бити ти велики шмекери. Црнци робови су дословно виђени као роба, Мексиканци као бандити и узурпатори, Индијанци као покретне мете, погодне за вежбање пуцања, а жене као дамице у невољи, које на Дивљем западу не би опстале да нема храбрих каубоја који их спасавају.

Тај отворени расизам и шовинизам могао је да опстане у филмовима све до 60-их година, када у Америци ступа на снагу она чувена побуњеничка генерација ‒ битници, хипици, и сви остали редови који су схватили да је амерички сан постао ноћна мора. Тако 60-их година настаје ревизионистички, или антивестерн. Међу најпознатије спадају филмови као што су „Дивља хорда", „Буч Кесиди и Санденс Кид" и „Мали велики човек". Тај поджанр почео је да доводи у питање нека од општих места класичних вестерна и да их критикује. Хероји су постали антихероји, а потлачени Индијанци, црнци, Мексиканци и жене почели су да се посматрају као људи од крви и меса.

Међутим, многи сматрају да је до врхунца тог америчког жанра заправо дошло у Европи, тачније Италији. Филмови Серђа Леонеa, праћени музиком Енија Мориконеа, задали су фатални ударац холивудским вестернима.

Америчким критичарима се ти филмови нису свидели, па су их погрдно назвали „шпагети-вестернима". Неодобравање америчке критике имало је првенствено два узрока. Као прво, шпагети-вестерни су у потпуности пореметили границе доброг, лошег и злог и тиме заузели критички став према америчком систему вредности. Али не само то ‒ италијански филмови су се показали као далеко квалитетнији у уметничком погледу од холивудских, у првом реду „Трилогија долара" и „Било једном на Дивљем западу", наравно, Леонеови филмови. Неки филмски теоретичари су их чак упоредили са операма због важности коју је музика имала у њима ‒ ликови су имали релативно мало дијалога, а Мориконеова музика је често говорила више од речи.

Вестерни су се временом помешали и са разним другим жанровима, па тако данас постоје поджанрови - хорор вестерн, научнофантастични вестерн, као и наравно, боливудска варијанта - кари-вестерна. Редитељи и даље истражују могућности тог жанра ‒ Тарантино, Скорсезе, и наравно Клинт Иствуд доказали су да жанр још може имати релевантност у савременом свету. Тешко да је било који други филмски жанр рекао више о америчкој историји, колико год она била млада, али и о феномену глобалне свеприсутности америчке културе, која је, чини се, покорила данашњи свет, као што су некадашњи каубоји покорили Дивљи запад. Остаје само питање да ли је Запад који су каубоји покорили био „дивљи" и пре њиховог доласка, или су га они таквим учинили.