Америчка уметничка имиграција

После избијања Другог светског рата, у Сједињеним Америчким Државама уточиште је нашла маса европских уметника: архитекте, писци, глумци, филмски и позоришни редитељи, диригенти.

Међу композиторима налазимо велика имена европске музике - Игора Стравинског, Белу Бартока, Бохуслава Мартинуа, Даријуса Мијоа. Да поменемо и писце Арчибалда Кронина, Ериха Марију Ремарка, Томаса Мана, физичара Алберта Ајнштајна, али је ипак најимпозантнија група одбеглих сликара: Фернан Леже, Пит Мондријан, Марк Шагал, Салвадор Дали, Макс Ернст, Жак Липшиц, Андре Масон, Марсел Дишан. Из овог низа примећујемо упадљиву превагу Француза. Детронизовање Париза не мора се сматрати апсолутном и дефинитивном чињеницом, али већ сама околност да се, привременим боравком авангарде у прогонству, Њујорк кандидовао за престоницу светске уметности, намеће неке логичне мисли.

Да је, на пример, фашизам учинио Америци изванредну услугу лиферујући јој есенцију европске уметничке мудрости и талента, једну потенцијалну енергију која је брзо и ефикасно ослободила латентне снаге америчких млађих генерација, доводећи их на чело авангардног покрета.

Ако овај неизбежан закључак зазвучи помало цинички, обратимо пажњу на разлог преласка (пребацивања, склањања, бекства, позивања, примања - како год) баш у Сједињене Државе. Било је у том тренутку много других земаља где би живот био бар исто толико спокојан, односно заштићен од ратног метежа и многих других непријатности. Но би већ само помињање (примерице) Индије, Аргентине, Кубе, Аустралије, Исланда, Шведске, Полинезије... данас вероватно измамило (ироничан) смешак. Ако се са тим сложимо, остаје нам размишљање о фаталности избора места емиграције.

Један савремени композитор, земљак горепоменутих сликара, Жан Ривје закључио је да је „целокупна француска музика заправо одувек била дворска уметност". Овако немарно избачена тешка квалификација заправо је полусвесна диверзија која разголићује и понижава, јер ако важи за музику, немогуће да не важи за остале уметничке гране, првенствено за књижевност и сликарство.

Истина је дакле да је историја уметности већим својим делом историја мање или више достојанственог просјачења. Израз „дворска уметност" наравно не значи никакву приврженост принципима монархије, већ нужну приврженост руководиоцима државних трезора, без обзира на њихову класну припадност. Па је тако и данашња француска уметност остала дворска (мада двор егзистира још само у туристичким бедекерима), и стога је дворска (и свака друга) уметност у првом реду заправо социјалистичка.

Уметнике мало занима да ли је новац краљевски, државни или народни; важно је да га буде. Само је зло ако давалац ‒ приватно лице, црква, невладина или владина организација ‒ има неки свој укус и неке своје захтеве.

И без ових медитација савршено је јасно зашто су велики европски уметници, који су претходили још већем таласу научника, предност дали Сједињеним Државама, у односу на неку спокојнију земљу. Но да ли је платежна моћ као погонско гориво уметничке продукције једини добитни лутријски лоз?

Уметнички реноме једне земље у сразмери је са општим курсом којим се та земља котира на берзи светских вредности. Поред економске снаге, овде би одсудну улогу требало да преузме свест о другим врстама капитала. Пре свега о оном моралном.