Етика про(тив) естетике

Без много компликованог мудровања намеће се да је сваком естетском акту иманентан један пратећи етички акт.Није овде реч о моралној проповеди explicite, русоовског типа. Проповед је само гола мисаона фабула којој некакав уметнички карактер може евентуално додати тек одговарајућа форма.

Има безброј других начина којим се уметничко дело, као и целокупна уметничка атмосфера, дају морално квалификовати. Под удар етичких закона може доћи чак и начин на који у присуству страних лица посматрамо изложбени експонат. Или гест током слушања музике. Начин на који аплаудирамо у позоришту. Ракурс из кога снимамо. Преко ових ситних преступа дођимо до средњих: радити оно у шта ни сами немамо поверења - па до најкрупнијег: гонити и друге да то исто раде.

Како то изгледа у уметничкој пракси?

Иако свестан унутрашњег гласа који му говори којим путем стиже до свог испуњења, млади (па и не баш тако млади) стваралац бира начин и стил самом себи невољен и непознат, улазећи у пакао званом преузимање улоге у неодговарајућој сценографији и неприикладном костиму, и уз то још у њему потпуно непознатом комаду. Зато што је, на пример, комерцијално исплатив. Или пак управо у тренду.

И тек се овде види колика је силна наша данашња морална неопредељеност, колико је коначна наша абдикација и наша збуњеност, бар што се педагогије у уметности тиче. Јер, не знати шта је стварно потребно младоме човеку значи допустити му (скоро) све. Допустити му све, значи (скоро) не марити за њега.

И тако се, гледајући из тог прашњавог и дуго неопајаног угла, може разабрати један сасвим чист, одређен, категоричан квалитет модерне уметности: то је делатност која се свесно одриче сваке зависности од моралних рецепата. Каткад искрено, каткад лицемерно, старија уметност се чврсто држала извесне неписане обавезе да брине о душама својих поклоника, макар и на погрешан начин.

Савремена уметност би требало да објави рат лажном приказивању спољне и унутарње истине у име истеривања ствари на чистину. Тиме би већ себи уписала један позитиван поен: кроз отворе у етичким регулативама почео би да пирка ветрић психичког олакшања.

Уосталом, Густав Малер је рекао да "млада генерација увек иде најбољим путем". И Душан Ковачевић је на њиховој страни, с обзиром да је баш ту, међу њима, будућа елита друштва, па и државно руководство, којима треба да препустимо кормило.

Иако је тренутно тешко растеретити се скептицизма, те се (с песмом на уснама) укрцати у возило којим управља нараштај, поверујмо да је тако. Али истовремено се, са истим ентузијазмом, посветимо њиховој широко обухваћеној едукацији. Ставимо им се на располагање. Предочимо им могућност широког избора, као и својих искустава по сваком питању. Нека горепоменути отвори не постану дере на тараби које смо ми старији оставили.

У супротном, никада нећемо разумети зашто су морални принципи уметности ишчезли заједно са чврстим етичким принципима.