Шта се десило после пропасти римског царства?

Када уметност чини два корака напред, па један назад, онда то значи опет исто. У самој ствари, модерна уметност је више пута додирнула своју нулту тачку, као на пример са апсурдном музиком Џона Кејџа, са неким примерима ташизма или сликања ногама, са антиформама литературе, или пак бројним следбеницима концептуализма типа Марине Абрамовић.Но се у свим случајевима трзала као опечена, знајући, осећајући или слутећи неминовно кобан епилог своје животне авантуре. Највидовитији међу данашњим уметницима већ су одавно дошли до краја и немају више куда да наставе.

Насупрот њима, најдаровитији ће кренути неким посве другим путем, на тај начин заобишавши гранични камен. Апсурдно је да је почетак те стазе већ ту, под нашим ногама, помешан са свим оним сплетовима ћорсокака. Само, није обележен. Газили смо га несвесно, не препознавајући и не тумачећи светлосну, и ину, сигнализацију. И што ће нам се потомци ругати, јер ће њима она бити видљива и јасна. Можда и из перспективе Месеца, за који се већ увелико чекирају летови и безецују плацеви.

(Успут - да ли је неком пало на памет да је ова планета, услед недостатка ваздуха те немогућности простирања звука, неприступачна за музику и музичаре? У слаповима спекулација о космосу којима нас са свих страна заливају, не пронађох ни једну реч ламента пред овим потенцијалним предстојећим губитком.)

Вративши се на уметничке путе, морамо приметити да се потврђује теза о дрвету и шуми - од толике количине закомпликованости заборавили смо да је суштина једноставна и универзална. Као што не можемо носити више од једних панталона (сем евентуално на haute couture-ревијама), нити рецимо спавати дуже од (индивидуално) потребног броја сати, тако је и стварање уметничких дела детерминисано суштински једноставним правилима.

У музици - то су тзв. 7+5 дирки, односно могућих тонских висина, па уз (мање-више) заступљен хармонски склоп и ритмички модел. Сликарство је, пак, уметнички израз идеја и емоција на дводимензионалном простору, помоћу облика, линија, боја и текстура, при чему перцепција простора, предмета, светла, ритма и покрета зависи од комбиновања тих елемената.

Можда је најједноставније дефинисати литературу (од lat. littero - слово) као језичку уметност, из које се разврставају различити жанрови, као и архитектуру, која је наука и уметност пројектовања и обликовања зграда, односно ентеријера и екстеријера, итд.

Готово да је опште правило да се сваки - неким формалним, жанровским, или било којим другим експериментисањем "заблудели" уметник - увек враћао класици. Као и све у природи, од микро до макро нивоа, тако и уметност (мањом или већом фреквенцијом) амплитудира из антиклимакса у климакс, са исконском потребом да се врати на своје место, логично и складно.

Те (на први поглед) парадоксално - што се оде даље од "станишта", све је снажнија потреба за враћањем. Што је смак света ближи, то смо ближи спознаји шта нам је чинити.