Уметници и њихова дела

Тањугова вест је гласила: "Музеј савремене уметности у Касорији код Напуља запалио је ватру испред своје зграде, којом приликом је директор музеја Антонио Манфреди у њу бацио слику француске уметнице Северин Буржињон, која је подржала протест против смањења буџета. Директор је изјавио да ће хиљаду дела бити уништено у сваком случају, и то због незаинтересованости власти. Претходно се обратио и немачкој канцеларки Ангели Меркел, затраживши азил, јер су му се (како је навео) смучиле претње мафије и неуспеси италијанских власти да заштите богато културно наслеђе Италије."

Знатно мање одважно и револтирано поступио је Франц Кафка, оставивши извршитељу свог тестамента налог да спали већину његових дела, што је дотични (Макс Брод) одбио, те тако обогатио историју књижевности за три романа - "Процес", "Замка" и "Америка".

Исидора Секулић, у својој посвети "Записа", књиге коју је поклонила Миодрагу Павловићу, имала је потребу да му саопшти:

"Павловићу, добар део ових записа, то су фрагменти из мојих писама, писаних из куће у свет, и из бела света кући, пријатељима и душманима, по поводу смисла и по поводу бесмисла, на разним језицима, из серија расположења и нерасположења, писаних некада мене ради, а некада других људи ради. Нисам остављала копије писама својих, ни оригинале туђих. Спаљивала сам и карте, репродукције славних дела, свој "музеј", рецимо: 25 слика ван Гога (истог оног који се, још конкретније од Исидоре, лишио прво једног из пара својих слушних органа, а касније, одложно, и свог живота - оп.аут.). Таbula rasa! Али кад је човек до краја доследан! Неке фрагменте своје, ето водила сам, преводила, слагала, дотеривала чак! И, ето, штампала. Најзанимљивије сам ипак, доследно, прећутала: кад, коме, зашто су била писана писма..."

Само је Марш из "Ундине" угледало светлост дана. Пјотр Иљич Чајковски је цео преостали нотни материјал ове опере уништио, незнано да ли неистраженим путевима далекоисточне духовне индукције, или неким другим (ритуалним) чином.

Ови случајеви знатно превазилазе изоловане физичке личности својих протагониста и формирају се као симптоми, симболи, споменици исто толико честих колико и критичних ситуација кад зрно човека доспе међу воденичко камење више силе неизменљивих догађаја. У првом - упорна неосетљивост друштва, као опште кулисе, на извесне облике модерне уметности, збиља мора с времена на време да изазове нека нерегуларна, експлозивна пражњења. С те тачке гледишта, ова драма има два вида. Из оне циничније - што не значи мање разумне перспективе - можемо рећи да је поступак посве бесмислен (слично говедару из народне пословице који је, наљутивши се на село, одсекао сам себи нешто на пању). Гледано из другог угла учињен је један неопходан и узвишен гест, јер је представницима (не)културе упућена страшна опомена која ће сигурно имати корисно и трајно дејство.

Представљајући себи друштво као појам целине, по формули "савремена уметност савременом човеку", ми заборављамо да се оно састоји од низа слојева, да почиње са неписменима и завршава се са генијима. Савременост се дакле не одређује датумом рођења, већ степеном упућености. Зато никад, ни са великим примерима прошлих епоха, уметничка дела нису била свима подједнако адресирана.

Тако су горепоменути сликари, књижевници и композитор показали тотално несхватање времена и контекста у којима су живели, нереалност типичну за већину уметника, погрешну процену ситуације која обавезно доноси сасвим предвидиве последице.

А одавде није далеко помисао да су, заправо, казнили правог и главног кривца.

Свако може себе сматрати важним и неопходним, али му пристојност налаже да се уздржи од демонстрације свог мишљења. У други план ставивши душевна стања наших протагониста, каква би била реперкусија (како у фигуративном, ехо-значењу, тако и у оном буквалном, у смислу одбацивања) њихових опуса у историји уметности? Да ли би човечанство похрлило у концертне дворане, уметничке галерије и књижаре, у страху од учесталије опасности њиховог острвљивања на сопствена дела, али и тела?

Ма колико гротескно звучало, знамо колика већина њих не би презала да им се делатност одржава у друштвеној важности путем било које форме посредне или непосредне принуде. И овога пута уз изузетке, sui generis, који поново истој сврси служе.