Раскинов опис Пизе

Ево како је он описао средњовековну Пизу:

„Замислите савршену и питорескну сликовитост, чију лепоту могу само са слабошћу да призовем. Замислите како је изгледао призор који се, током поподневне шетње, отварао пред пројектантом из готске школе у Пизи ‒ пред Нином Пизаном или неким од његових људи:

Са обе стране сјајне реке видео је како се уздижу редови још сјајнијих палата, с луковима и стубовима, украшеним дубоким црвеним порфиром и серпентином. Дуж кејова пред капијама јахале су чете витезова, племенитих ликом и стасом, док су им се перјанице и штитови пресијавали; коњи и људи чинили су светлуцави лавиринт од необичних боја ‒ љубичасте, сребрне и гримизне ресе падале су преко снажних удова и сударале се са оклопима, попут морских таласа што се разбијају о стење у сумрак. Са обе стране реке откривали су се вртови, тргови и манастири; дугачак низ белих стубова међу венцима од винових лоза; прштање фонтана кроз пупољке нарова и наранџи. А по вртним стазама, кроз руменило сенки које су ти нарови стварали, споро су корачале групице најотменијих жена које је Италија икад видела ‒ најотменијих зато што су биле најчистије и најобазривије; све су имале највише образовање и познавале све уметничке жанрове - плес, песму, дражесно надмудривање, узвишену ученост и још узвишенију одважност, најузвишенију љубав - способне да орасположе, да очарају или да спасу душе мушкараца.

Изнад таквог призора савршеног живота издизали су се купола и звоник, пресијавајући се у белом алабастеру и злату. Иза куполе и звоника ‒ падине моћних брда, препуних маслина. Далеко на северу, изнад љубичастог мора планинских врхова свечаних Апенина ‒ јасне, оштро расцепљене планине Карара врховима стреме ка небу боје ћилибара. Само огромно море, обасјано зрацима светлости, протеже се од њиховог подножја све до Горгонских острва, а изнад свега, увек присутно, и близу и далеко ‒ видљиво кроз лишће винове лозе, или пресликано читавом поворком облака изнад тока реке Арно, или дубоким плаветнилом супротстављено златној коси или једром образу даме и витеза ‒ оно спокојно и сакрално небо за које су тада сви невино веровали да је неоспориво боравиште душа, исто какво је земља за људе. И које се кроз своје капије од облака и велове од росе непосредно претапало у страхоте вечног света ‒ небо чији је сваки облак дословце представљао анђеоске кочије, а сваки зрак његове вечери и јутра долазио са божјег трона.

Шта мислите о једном таквом окружењу за школу дизајна?ˮ

Да ли има разлога говорити о религиозном осећању блиском овом опису? С једне стране, религија се рађа из религиозног осећања, а уметност из уметничког - једно „не производи" друго. Ако нема корена, не може изнићи цвет, а ако човек у облаку види анђеоске кочије, вероватно их не би насликао исувише налик на облак.

Што никако не затвара могућност мотивације религиозних осећања лепотом, било које врсте.