Лепо окружење као услов стваралаштва

Има уметника који траже изговор у чињеници да је спољашња лепота света (која је некад била подразумевано наслеђе свих људи) готово потпуно ишчезла, те да је тешко стварати уметност у овом нашем непривлачном граду у ком, кад одлазите или се враћате с посла, морате да пролазите кроз улицу за улицом с најбудаластијом архитектуром која је икад виђена, са зградама које су једнако беживотне колико и прљаве, једнако сиромашне колико и претенциозне, са вратима увек погрешног облика и прозорима увек погрешне величине; а тамо где се, већ уморни од кућа, осврнете не бисте ли сагледали саму улицу, нема ничег вредног запажаја доли људи разноврсне доби, али одевених у једноврсну (јефтину) гардеробу, те вриштећих екрана и рекламних паноа, при чему ћете ризиковати да вас однесе смарагднозелено возило градског превоза (или је, ипак, карминцрвено?)

Зар није тешко, поновиће, стварати уметност у таквом окружењу? Наравно да јесте, но никада уметности није било лако, као ни уметнику стварати. А не би ни требало, јер ништа и не завређује рада и труда сем оног за шта свет утврди да је немогуће учинити.

С друге стране, Раскин ни на чему толико не инсистира колико на чињеници да је декаденција уметности последица декаденције лепих ствари, те на томе да лепота нестаје из његовог дела када уметник не може да храни своје око лепотом.

Да ли је прелепо окружење неопходно уметницима? Историја уметности даје резолутно негативан одговор. Најмање уметничка ствар у нашем добу није равнодушност публике према лепом, већ равнодушност уметника према ружном. Зато што за истинског уметника ништа није лепо или ружно само по себи. Он се не бави чињеницама у вези са предметом, већ само његовим изгледом; а изглед је ствар светлости, сенке, масе, положаја и вредности.

Изглед је, заправо, само ствар дејства, а та дејства треба да буду предмет уметниковог интересовања. Сликар не слика ствари онакве какве јесу, већ онакве каквим се чине, ствари не онакве какве јесу, већ онакве какве нису.

Ниједан предмет није толико ружан да, под одређеним околностима светлости и сенке, или услед непосредне близине других ствари, не може изгледати лепо. Ниједан предмет није толико леп да, под одређеним околностима, не може изгледати ружно.  

Шта бисмо рекли за драмског писца који за ликове у својој драми не би узео никога сем „позитиваца"? Зар не бисмо могли да кажемо да је пропустио пола живота? Исто као што бисмо, за уметника који не слика ништа осим лепих ствари, могли приметити да је пропустио пола света.

Прави уметник не чека да живот постане сликовит, он сагледава уметност у сликовитим условима. Те услове може створити у атељеу, јер су светлосног типа. А у природи ‒ уметник ишчекује, посматра, изабира. Упорност се (и овде) исплати ‒ ко чека, дочека.