Поглед из угла Едгара Дегаa

Тајанствени феномен светлости који је овладао раним религиозним представама у европској уметности средњег века није изгубио своју чаролију ни током процвата модерног сликарства средином 19. века, када се, уз израз слике, мења и цео ликовни систем, смисао и функција уметности.

Познато је да су импресионисти с великом пажњом читали књигу Ежена Шеврела „О закону симултаног контраста боје" из 1839. године. Његова запажања су касније разрадили Хелмхолц и Руд. Светлост је за сликара метафора; уметникову опсервацију подстичу и научна разматрања. Монеове слике илуструју такав приступ, као што радови Реноара и Дегаа истражују покрет.
Поетику процеса и промена у природи услед промене положаја сунчеве светлости француски сликар Едгар Дега пренео је у затворен простор, истражујући покрет и палету боја који настају услед вештачког осветљења.

Своје слике је добрим делом усредсредио на свет балерина, које је показивао у необичним покретима, 'замрзнутог' тренутка, користећи ефекте сценског осветљења. Њихова професионална увежбаност открила му је физичку суштину људског тела, ритмове и могућност координације.
Београдска публика има прилику да упозна тај чудесан свет кроз изложбу „Тренуци посматрања" у Галерији САНУ до средине септембра 2017. Основу изложбе чине радови који се налазе у фонду Народног музеја у Београду.

Кроз поставку чији је аутор др Драгана Ковачић, уз коауторке монографског каталога др Миланку Тодић и Јелену Дергенц, заинтересовани могу да се кроз 29 радова на папиру упознају са истраживањима Едгара Дегаа, која често подразумевају и комбиновање ликовних техника. Поред тога, излагањем 21 фотографије у форми модерне штампе пружа се целовитији увид у његов јединствени уметнички сензибилитет и упознавање дела урбане културе Париза друге половине 19. века.

Највећи број изложених радова потиче из колекције Ериха Шломовића, младог Београђанина, који је страдао у Другом светском рату. Посебно у остварењима насталим у осмој деценији деветнаестог века посетиоци ће моћи да препознају утицај научног реализма.
Стотину година после уметникове смрти, значај његовог дела се не потврђује само у односу на време у коме је стварао него и ретроспективно, из нашег савременог искуства и сазнања, због чега смо увек мотивисани да га изнова проучавамо и тумачимо.