(Не)уметничко доба

Ништа није опасније по младог уметника од извесне концепције идеалне лепоте. Она га стално води или у недовољно допадљиву лепоту, или у беживотну апстракцију, јер да би се уопште досегао идеал, он не сме бити лишен своје животности. Мора бити пронађен у реалности, и поново створен у уметности.

Под окружењем се подразумевају време и земља рођења уметника. Универзалност је квалитет уметничког дела, те нема никакве везе са одређеним столећем, али различите су околности које обезбеђују тај квалитет. Зато уметник треба да потпуно разуме своје доба не би ли се потпуно одвојио од њега. Притом, он не треба да преузме улогу гласника столећа, већ господара вечности. Наиме, сва уметност почива на принципу, а извесни привремени обзири не представљају никакав принцип. Уметници који стварају „за тренутак" већ ће својој деци изгледати старомодно.

На примедбу да живимо у неуметничко доба могло би да се одговори да другачије није било, од настанка света. Уметник је увек био, јесте, и биће изванредни изузетак. Не постоји златно доба у уметности, већ само уметници који су створили нешто златније од злата.

Узмимо Грке ‒ зар они нису били наклоњени уметности? Грци дефинитивно нису, али ако посматрамо Атину, један од хиљаду градова?

Чак и у доба њиховог највишег уметничког развоја, у другој половини петог века пре Христа, кад су имали највеће песнике и највеће уметнике античког света, када се Партенон подизао у свом сјају под Фидијиним надзором, филозофи мудровали у сенци осликаног трема, а трагедија се ширила мермерним позориштима у савршености своје инсценације и патоса? Како су се понели суграђани, дакле, према том истом Фидији, за време чије владавине је учињен огроман корак не само за грчку већ и целокупну уметност ‒ увођење живог модела?

На мермерном штиту из Партенона (који је изложен у Британском музеју) представљене су две фигуре: једно допола скривено мушко лице, и друго са боголиким цртама Перикловим. Због тога што се усудио да из грчке свете историје у барељефу изради лик великог државника који је тада владао Атином, Фидију су утамничили, где је и окончао, највећи уметник старога света.

Обележје малограђанског доба представљало је побуну бесмртности против уметности. Њу су подигли Атињани против сваког великог песника и мислиоца - Есхила, Еурипида, Сократа. Исто се догодило и у Фиренци, у тринаестом веку. За квалитетне артефакте биле су задужене гилде, а не народ. У тренутку када су оне изгубиле сваку моћ и кад је плебс превладао, лепота и часност рада су умрле.

Стога, немојмо говорити о људима, а камоли добима наклоњеним уметности. Тако нешто никада није постојало.