Заштита животне средине: неопходан зачин

Истовремено, то је показатељ колико смо међугенерацијски солидарни и колико мислимо о будућности, а не само о себичном задовољењу тренутних потреба по пароли „баш ме брига шта ће бити када мене више не буде".

У развијеним земљама сматра се нормалним и неопходним да су критеријуми заштите животне средине (свих њених сегмената ‒ ваздуха, воде, земљишта, биљног и животињског света) укључени у све дозволе и пројекте и да није могуће другачије.

У земљама у развоју, особе које се баве заштитом животне средине, попут неке „еколошке авангарде", боре се да животна средина буде укључена у све остале секторске политике и да се не заобиђе ни у једном поступку добијања дозволе, одобравања и извођења пројеката, послова и стратегија. Дакле, у земљама у развоју се стално и гласно мора понављати да се у све делатности мора додати зачин „утицај на животну средину" - он је за одрживост неопходан. Треба имати у виду да је накнадно додавање тог „зачина" увек тежи рецепт, који на крају испадне много скупљи, и по материјалним и по нематеријалним показатељима.

Сједињене Државе се, сасвим тренутно, могу сврстати у изузетак који потврђује правило.

Различити званични документи на нивоу УН и ЕУ у последњим годинама не садрже увек дословно помињање заштите животне средине због тога што се оно подразумева унутар свих наведених појмова. Понекад се и компаративне анализе ситуације у развијеним државама и онима у развоју своде на поређење „баба" и „жаба" (једне подразумевају заштиту животне средине а друге не). Тако се, на пример, неким учесницима Форума цивилног друштва (који је недавно одржан у Трсту у оквиру Берлинског процеса за Западни Балкан) чини да се у завршним документима не помиње довољно животна средина (иако је била значајан предмет дискусије) - то је зато што се она подразумева. У документима Европске уније подразумева се да је обухваћена и заштита животне средине, чак и када буквално није наведена - тако треба читати и разумети. Тако треба разумети и „Берлин плус план" у вези са инфраструктуром и технологијом.

За сваки инфраструктурни пројекат који подржавају Светска банка, Европска унија, Европска банка за обнову и развој и друге, подразумева се да се анализира њихов утицај на животну средину, и у пројекат се укључују мере смањивања загађивања и мониторинга, уколико је то потребно.

Треба суштински и без резерве прихватити да „УН Агенда 2030 за одрживи развој", усвојена 2015. године, треба да се спроводи у целини, а не селективно; систематична примена принципа „загађивач плаћа" јесте критична тачка разумевања ове теме, као показатеља да ли је нека земља развијена.

На крају, „утицаји климатских промена" се сада боре за своје место и у развијеним земљама и у земљама у развоју (да буду исто незаобилазан „зачин" развојних, одрживих пројеката) - и зато се о климатским променама сада чешће на глобалном нивоу говори него о заштити животне средине.

Без ових „зачина" се више не може, без обзира на то што неки и негде и даље одбијају да то прихвате као чињеницу. Начини коришћења тих „зачина" (заштита животне средине и смањење утицаја на климатске промене) могу бити и оквирни показатељ када ће наша земља бити потпуно спремна за „земљу чланицу Европске уније".

* Аутор је експерт УН за животну средину