Благо из Дамаска

Увидевши да у Бездану постоје свилара и гајене свилене бубе, уметнички ткач Јанош Шмит одлучује да тражи разбоје широм Европе како би могао да покрене посао са свилом. Добивши, у оно време, државну потпору, са обавезом да запосли најмање пет нових радника, Шмит је напустио доташњи рад са кудељом и ланом и прешао на ткање свиленог дамаста у Бездану.

Дамаст је стигао у Европу кажу негде још у 15. веку. „Благо из Дамаска", како су га тада звали, било је толико популарно када се појавило у Европи да је порекло дало име тканини. Први су Италијани почели да ткају дамаст на оријенталан начин, а потом су их следили Французи и Немци, па Чеси и Мађари. Занимљив је податак да је Жакар још 1801. године конструисао разбој који је за ткање шара користио низ бушених картица. Његов изум је и данас познат као Жакаров разбој. Механички разбој није наишао на добар пријем кад се појавио, јер су се неки ткачи уплашили да ће превише упростити процес ткања (а то би их оставило без посла). Жакара умало није убио један љутити занатлија, а многи његови разбоји су били уништени.

У Европи данас, поред безданских разбоја, једини преостали дрвени жакар разбој постоји у француском граду Лиону, постојбини чувеног Жозефа Мари Жакара, конструктора разбоја на картице. Французи свој разбој чувају као музејски експонат, а у Бездану се труде да покажу да могу да раде и после готово 150 година.

Жакаров разбој с почетка деветнаестог века био је ʼпрапретечаʼ рачунара. Те картице су средином двадесетог века еволуирале у ИБМ-ове папирне бушене картице које су у раној фази електронских рачунара коришћене и за чување података и за програмирање.

Разбоји у Бездану првобитно су били код приватника, по два, или три. Многе куће су се бавиле ткањем свиленог дамаста. Кажу да је у Бездану у деветнаестом веку било на стотине разбоја. После Другог светског рата бездански приватни ткачи ‒ занатлије удружили су се и 1. новембра 1951. године основали ткачку задругу „Дунав", у Улици жртава фашизма у Бездану, где се та ткачница и данас налази. Законом о друштвеним предузећима (1951) задруга прераста у друштвено предузеће, затим акционарско друштво и на крају поново постаје приватна фирма, што је до данас.

Сировински састав материјала је 49% памук и 51% рејон свила. Основа је бељени, чешљани, газирани, мерцеризовани памук, свиластог сјаја велике чистоће, који мора да поседује најмање 760 увојака. Тај памук мора бити основ да би се добио прави квалитет. Потку чини вискозна свила, такође природна свила, која се прави од сурогата вискозе и касније боји квалитетним бојама; у споју основе и потке добија се чувени свилени бездански дамаст, који траје заиста дуго. У неким сретним временима безданска ткачница је памук куповала од фирме „Јумкоˮ, а вискозу од „Вискозе" у Лозници. Данас се и памук и вискозна свила увозе из Италије.

Ткање је изузетно тежак занат, захтева изванредан осећај за синхронизоване покрете, јер су све време у погону обе руке и ноге. Левом руком брдом разбоја набија се густина нити, десном руком трзајем покреће чунак. Десном ногом на шамли отвара се зев. Левом ногом се диже и спушта шамла која убацује картицу дезена. Описане покрете треба урадити двадесет осам пута да би се откао један центиметар дамаста. Тренутно, на 18 разбоја, запослени ткачи могу месечно да откају тек око хиљаду квадратних метара дамаста. Тај занат се у Бездану одржао пре свега захваљујући старим мајсторима, који су на размеђу векова ручно жакар ткање учили у уметничкој школи ткања у Печују. Данас је обука нових радника могућа само у овој ткачници под будним оком старијих и искуснијих ткача.

Дамаст је изузетно трајна и квалитетна тканина. Може се прати на 95 степени, а уколико се купац придржава и правила да дамаст пегла полувлажан на 150 степени, ткачница даје гаранцију на више од 2.000 прања, без нарушавања квалитета и боје.
Бездански дамаст је на тржишту текстила синоним за ексклузивно опремање угоститељства и домаћинства, а сама ткачница ‒ туристичка дестинација коју посећују високе званице, стручне делегације и туристичке групе.

Jануара 2005. године, у сарадњи са Музејом науке и технике из Београда и Градским музејом из Сомбора, процес производње, 18 разбоја и две шпул машине те ткачнице стављени су под заштиту државе, а решењем Министарства привреде Републике Србије производи ткачнице свиленог дамаста „Новитет-Дунав" сматрају се уметничким и старим занатима и имају одобрење за коришћење ознаке „производ старог заната".