Националност уметности

Зато што је сва велика уметност истовремено и деликатна уметност, грубост има мало шта заједничко са издржљивошћу, а неотесаност са снагом. Уметник мора бити савршено словесан. Иако та словесност представља ограничење за уметника, она је и савршена слобода ‒ истовремено је и извор, и обележје његове снаге. Тако су и сви највећи мајстори стила ‒ Данте, Софокле, Шекспир ‒ уједно и највећи проповедници духовних и интелектуалних назора.

Ако волимо уметност ради ње саме, добићемо све што нам је потребно. Таква посвећеност лепоти и стварању лепих предмета јесте испит коме су подвргнути сви велики и цивилизовани народи. Филозофија нас (можда) може научити како да се сталожено носимо са несрећама наших комшија, наука пак објашњава осећај за морално као какво лучење инсулина, али уметност јесте оно што чини живот сваког грађанина светом тајном, а не спекулацијом. Уметност је оно што живот целе расе чини бесмртним.

Лепота је једина ствар којој време не може нашкодити. Филозофије се руше као куле од песка, а вере (у уобичајеној перцепцији) падају једна за другом попут јесењег увелог лишћа. Само оно што је лепо радост је у свим добима, и залог је за читаву вечност.

Ратова, војних „кампања" и акција, као и њима условљених успона и падова народа и култура ‒ тога ће сигурно увек бити. Али би уметност, стварајући заједничку интелектуалну атмосферу међу свим земљама ‒ уколико већ не може да наткрили земаљску куглу миром ‒ могла да начини људе браћом како им више не би падало на памет да се међусобно убијају зарад неког државника или владара. Братство више не би било у Каиновим рукама, нити би ослобођење потказивало слободу уз благослов анархије. Зато што је мржња између народа увек најснажнија тамо где је култура на најнижем ступњу.

Када су замерали Гетеу што није писао против Француза, изјавио је: „Како бих ја, коме су само култура и варварство од значаја, и могао да мрзим народ који се убраја у најпросвећеније на свету, и коме сам имао да захвалим за тако велик део сопственог образовања?"

Моћне велесиле и царевине увек могу трајати једнако дуго као и личне амбиције и дух времена чијег су део, али уметност је вероватно једино царство које непријатељи неком народу не могу одузети у походима, већ искључиво самовољним покоравањем. Сувереност Грчке и Рима још није нестала, иако су грчки богови мртви, а римски орлови занемоћали.

Уметност класике траје. У вечност.