Ћудљиво време у прошлости

„Из истог окружја јавља нам другиј дописатељ, да је тамо зима необична, и тако јака, да су се све чесме и бунари замрзли, и незнаду шта ће без воде."

У загради је уследио коментар „Шумадинке": „Нека пију вино!" ‒ као алузија на одговор који се приписује Марији Антоанети: „Нека једу колаче!" ‒ када су јој рекли да народ нема хлеба. Имајући у виду овај коментар, и могуће асоцијације, није чудо што је лист био забрањиван, мада је владар кнез Александар Карађорђевић био зет власника „Шумадинке" Љубомира Ненадовића. Ни родбинске везе некада не помажу.

Вратимо се временским приликама. „Шумадинка" је 4. маја 1850. забележила вест која нас подсећа на поплаве из маја 2014:

„Сава још једнако долази, и јошт два шуха, паће бити као штоје била 1838. године кад је солару однела. У Босни и по Медведнику још снега има млого а време је непрестано кишовито."
Затим 25. маја објављује нову необичну појаву:

„Ови дана овде је дуго јак и ладан ветар дувао, и није налик било на мајско него јесење време."

У којој мери се мења време, или клима, а колико се ми мењамо, или наш утисак о временским приликама? У истим броју, међу занимљивим вестима, и она је која се односи на великог реформатора Вука Караџића у време када званична политика у Србији није прихватала његове језичке реформе:

„Познатиј Г. Вук С. Караџић кои се од' неколико дана овде бави, намерава путовати по горњем крају Србије."

Да је Љуба Ненадовић, неки кажу противник језичких реформи, то јест, његов лист „Шумадинка" пажљиво пратио шта се догађа са Вуком, потврђује и вест од 22. јануара 1852:
„Прајске новине јављају: да је Императорска ‒ руска академија наука наименовала Г. Вука С. Караџића, познатог списатеља србског за свог коресподентног члана у осек историско-филологични."

Нова информација на исту тему следи 8. фебруара исте године:

„Чујемо да је новопечатаниј у Бечу србскиј речник Г. Вука Караџића забрањен преносити у Србију и распростирати га."

Ето што су ћуди времена ‒ догађало се да забране „Шумадинку", лист Вуковог противника, али и сам речник који је велики реформатор саставио и објавио. Забрану није спречила ни вест да је Вук постао „дописни члан" Руске академије. Наравно, у истом броју, штампана је вест о временским приликама које су занимљиве и са данашње тачке гледишта:

„Између Париза и Брисела вода се тако јако разлила да је гвоздениј пут престо радити, и осим теграфичени известија, све су новине и писма за неко време изостале."

Ова вест нам данас изгледа незамислива. На крају овог текста о „ћудљивом времену", о временским променама, или илузији да се клима мења, вест из „Шумадинке" од 18. априла 1852:

„Г. Вук Стеф. Караџић приспео је ови дана овде у Београд."

Речник је забрањен за „растурање" у Србији, међутим, Вук се два месеца касније нашао у Београду. „Ми о Вуку, Вука на врата".

Док ових дана очекујемо летњу врелину, подсетићемо на Феликса Каница који је записао крајем 19. века да лети у Београду температура достиже 42 Целзијусова степена, али да дува пријатан ветар који омогућава да се врелина лакше поднесе.