Употребна уметност

Постоје на овом свету две врсте људи, две велике вере, два различита облика природе: људи којима је циљ живота делање, и људи којима је циљ живота мишљење. Ови други трагају за самим искуством, а не за плодовима искуства. Они увек морају да изгарају у једној од страсти овога ватрено обојеног света. Сматрају да је живот занимљив не због своје тајне, већ због својих ситуација; због свог пулсирања, а не због своје сврхе.

Страст према лепоти коју подстичу декоративне уметности њима ће донети већа задовољства од сваког политичког или религиозног одушевљења, од сваког одушевљења човечанством, од сваке екстазе или жалости у љубави. Зато што уметност приступа појединцу не обећавајући му на почетку ништа осим највишег квалитета сопствених тренутака, и то само зарад тих тренутака.

А тек како ће оним осталим, који држе да је живот неодвојив од рада, тај став бити особито драг. Ако је и наше доба јалово без индустрије, индустрија без уметности би се могла окарактерисати као пуко варварство.

Међу нама ће се увек наћи дрвосеча и водоноша. Али дозволимо макар да крчаг на ђерму изгледа лепо, и свакодневни рад ће засигурно бити лакши. Пустимо да физички радник изнађе неку лепу форму, какав грациозни облик којим ће приступити обарању и слагању резане грађе, и он ће уживати. Зар, напослетку, декорација није ништа до радников израз уживања у своме раду? И не само уживање (премда је и оно само по себи значајно, али недовољно), већ и она прилика да изрази сопствену индивидуалност која ‒ што је заправо суштина живота уопште ‒ јесте и извориште целокупне уметности.

„Покушао сам да сваког од својих радника начиним уметником, а кад кажем уметник, мислим човек", рекао је Вилијам Морис, енглески сликар, архитекта, дизајнер, песник и писац, водећа фигура енглеске сецесије. Предвидевши велику опасност која прети од индустријализације, поставио је себи за циљ да обнови уметничке занате у духу средњег века, те је основао радионице за производњу мобилијара у викторијанском стилу, тепиха, таписерија и осталих артефаката. Иако пореклом из богате породице, као опредељеном социјалисти приличило му је да се са посебном пажњом односи према радничкој класи; подучавао је да уметност не треба да им представља „гримизну одору коју је саткао роб и пребацио је преко избељеног тела губавог краља, не би ли сакрио и улепшао грех његовог луксуза, већ један предивни и племенити израз живота".

Права вредност радника није његова радиност, већ само његова способност да осмишљава. „Дизајн није чедо јалових склоности: то је промишљени резултат акумулативног посматрања и угодне навике." (В. Морис). Све учење овог света неће омогућити да радник формира исправно мишљење о колоратури уколико пре тога није видео дражесне боје неискварене природе. Неће моћи да се задовољи лепом ситуацијом или делом уколико је сам није искусио у окружењу.

Да бисмо гајили саосећање, морамо бити међу живим стварима и размишљати о њима. А да бисмо гајили дивљење, морамо бити међу лепим стварима и посматрати их. „Челик из Толеда и свила из Ђенове дали су снаге угњетавању и сјај поносу", рекао је Џон Раскин. „Не постоји ништа толико лоше у обичном животу, толико тривијално у обичним стварима што вашим додиром не би могло постати племенито", ништа у животу што уметност не може посветити.

Енглески естетски покрет, да закључимо, симболишу два прелепа цвета ‒ љиљан и сунцокрет, зато што су то два најсавршенија примера обликовања, најприродније прилагођена декоративној уметности ‒ китњаста лавовска лепота једнога, те драгоцена љупкост другога доносе уметнику најпотпуније и најсавршеније уживање.

Свако од нас само улудо траћи своје дане трагајући за тајном живота. Тајна живота је у уметности.