Супервулкани ‒ нова или древна претња?

И једна и друга претња су, макар у начелу, биле познате мудрим људима протеклих векова. У Европи, активних вулкана има само у две државе, на Исланду и у Италији. Док удаљени и слабо насељени Исланд све до најновијих времена није био део традиционалних европских култура, дотле су Етна и Везув, два велика италијанска вулкана, играли важне улоге у историји нашег континента. Ерупција Везува из 79. године наше ере, која је под пепелом сахранила Помпеју и Херкуланум, била је прва велика добро документована природна катастрофа у људској историји. Пошто се одиграла у периоду великог успона Римског царства, које је обухватало значајан део тада познатог света, није сасвим без основа тврдити да је то била и прва природна катастрофа са глобалним последицама, нарочито на економском плану. Детаљно описана у писмима Плинија Млађег - која укључују и потресни опис погибије ауторовог стрица, писца и природњака Плинија Старијег, који је изгубио живот покушавајући да бродом спасе своје пријатеље - та врста догађаја се назива плинијском ерупцијом, а карактеришу је велика брзина, избацивање огромне количине гаса и прашине у атмосферу у виду високог стуба пирокластичног материјала и велика разорна моћ ударних таласа, како на копну тако и у мору.

Полумитска ерупција која је у 17. веку пре н. е. разорила грчко острво Санторини и, преко генерисаног цунамија, добар део осталих цивилизација у Медитерану, укључујући минојску културу на Криту, такође је припадала тој врсти догађаја. И поред тога што су такви догађаји, дакле, били познати већ веома дуго времена, ипак се све до најновијег доба сматрало да чак и највеће вулканске ерупције не могу произвести разарања ван своје непосредне географске околине. Десетог априла 1815. на острву Сумбави, у данашњој Индонезији, одиграла се највећа документована вулканска ерупција, планине Тамбора. На скали вулканске експлозивности (VEI - Volcanic Explosivity Index) која приближно одражава јачину ерупција, ерупција Тамборе има вредност око седам, и једина је ерупција те величине потврђена у људској историји. Само неколико других ерупција долази по интензитету близу катастрофи из 1815. године, али будући да су се десиле далеко пре појаве вулканологије као науке (ерупција Санторинија) или у ненастањеним деловима света ‒ попут ерупције Хатепе која је створила језеро Таупо на Новом Зеланду око 180. године (пре него што су се први досељеници појавили на острвима) - то није могуће директно потврдити. Треба поменути да је VEI декадна логаритамска скала, тако да је, рецимо, VEI 7 десет пута јача ерупција од VEI 6, итд. Али шта је са догађајима који би имали VEI 8? За њих је смишљен посебан термин: супервулканизам. Они се у историји људске цивилизације нису дешавали, за шта је бар директно одговоран селекциони ефекат: да се нека тако велика катастрофа десила у последњих неколико хиљада година, ми вероватно не бисмо били у прилици да о томе сада говоримо, посебно не користећи тековине цивилизације као што су рачунари, електрична енергија, и сл. Међутим, то не значи да таквих догађаја није било у историји људи као биолошке врсте.

Вратимо се за моменат „традиционалном" прототипу глобалне природне катаклизме: судару Земље са неким астероидом или кометом. Космичка тела већа од једног километра погађају Земљу у просеку једном сваких сто хиљада година. У прошлости, такав догађај могао је, за наше далеке претке, проћи неопажено ако би се одиграо на некој удаљеној и ненасељеној области Земље. Насупрот томе, на данашњој густо насељеној планети, олује, пожари и глад изазвана једним таквим сударом изазвали би смрт више од милијарду људи. Али суперснажне вулканске ерупције способне да изазову катастрофу истог реда дешавају се отприлике једном у педесет хиљада година, сугерише неколико новијих студија, пре свега она Мајкла Рампина, геолога са Њујоршког универзитета.

И док у свету полако расте свест о претњи коју представљају астероиди и комете, и увелико се разматрају различити планови који би могли умањити или скроз спречити ову претњу, нико данас нема ни најприближнију представу како да предвиди следећу супервулканску ерупцију. Рампиново упозорење засновано је на истраживању геолошких остатака претходних суперерупција. Два таква остатка налазе се у Сједињеним Америчким Државама: у славном Јелоустонском националном парку и такозваној Дугачкој долини (Long Valley) у Калифорнији. Они су имали три велике ерупције у протеклих два милиона година, при чему су сваки пут покрили читав северноамерички континент пепелом, од Атлантика до Тихог океана. Али најдраматичнији и најскорији такав догађај одиграо се на месту данашње калдере (врсте кратера) Тоба на индонежанском острву Суматра пре седамдесет три хиљаде година.

Страховита експлозија вулкана Тоба разнела је планину која се ту претходно налазила и створила кратер пречника око 100 километара, избацивши прашину и пепео 50 километара у висину, и ослободивши у атмосферу, између осталог, преко три милијарде тона сумпор-диоксида. Сумпор-диоксид је један од најопаснијих производа, како вулканске активности тако и у новије време, људске индустрије. Количина сумпор-диоксида избачена у суперерупцији Тобе била је већа неколико десетина пута од оне коју је избацио вулкан Тамбора 1815. године, и преко стотину пута већа од емисије Везува у ерупцији која је уништила Помпеје. Сумпор-диоксид се у атмосфери претвара у аеросоле сумпорне киселине, који бивају испрани кишом током више година. У такозваним „леденим језгрима" - узорцима леда одређене старости који се ваде из дубина глечера ‒ које су геофизичари пронашли на Гренланду, највећа вредност сумпорне киселине подудара се са временом ерупције вулкана Тоба и траје око шест година. То јасно показује да се густ вулкански облак са свим погубним ефектима проширио преко читаве планете.

*Аутор је научни саветник у Астрономској опсерваторији у Београду и сарадник Института за будућност човечанства при Оксфордском универзитету.