Заштита од болести без вакцине

„То би могло донети револуцију у начину на који вршимо имунизацију организма, што би значајно утицало на опште здравље", рекао др Гери Џеј Нejбел, шеф научног тима фармацеутске компаније „Санофи" која производи широк спектар вакцина.

Вакцина и ИГТ: важне разлике

Конвенционалне вакцине подстичу имунолошки систем да прави антитела тако што га упознају са ослабљеним или мртвим патогенима, или само њиховим молекуларним фрагментима. Наше имунолошке ћелије продукују широк дијапазон антитела, од којих нека могу да се боре против болести. Вакцинација против великих и малих богиња пружа готово потпуну заштиту. Међутим, против других болести конвенционалне вакцине често не успевају да продукују ефикасна антитела. ХИВ, на пример, има много различитих сојева, тако да вакцина која би могла да заштити од једног соја ‒ не делује против осталих.

ИГТ (или имунопрофилакса путем трансфера гена) разликује се од традиционалне вакцинације. То је облик генске терапије. Научници изолују гене који производе снажна антитела против одређених болести и затим синтетишу њихове вештачке верзије. Ти гени се стављају у вирусе и убризгавају у људско ткиво, обично у мишић. Тако модификовани вируси нападају хумане ћелије, тако да се синтетички ген инкорпорира у ДНК примаоца. Ако се ствари добро одвијају, нови гени ће упутити ћелије да почну са производњом снажних антитела.

Идеја за ИГТ појавила се током борбе против ХИВ-а. Код неколико људи антитела против ХИВ-а су, показало се, била изузетно потентна. Могу да се вежу за многе различите сојеве вируса и спрече их да заразе нове ћелије. Тако је др Филип Р. Џонсон, главни научник Дечје болнице у Филаделфији и вирусолог Универзитета Пенсилванија, дошао на идеју: зашто не бисмо свакоме давали та антитела?

У то време, др Џонсон и његове колеге су тестирали генску терапију на поремећајима као што је хемофилија. Истраживачи су открили како да генима „натоваре" вирусе и наведу их да нападну ћелије. Тада је др Џонсон дошао на идеју да користи ту стратегију и уведе ген за производњу снажног антитела у пацијентове ћелије. Пошто би ћелије почеле да продукују антитела, пацијент би у ствари био на неконвенционалан начин „вакцинисан" против болести. Идеја је представљала радикални нови правац у генској терапији. До тада су истраживачи били фокусирани на лечење већ постојећих генетичких поремећаја, заменом оштећеног, или абнормалног гена, са нормалним геном.

Први успех нове процедуре

С друге стране, ИГТ је замишљен тако да здравим људима пружи заштиту од инфективних болести. Није било гаранције да ће процедура бити успешнa, поготову зато што је најбољи вирус који је др Џонсон имао за уношење гена нападао само мишићне ћелије које обично не праве антитела. Али 2009. године тим је објавио да процедура ипак функционише. У експериментима са мајмунима код којих је требало подстаћи производњу антитела против вируса СИВ-а (simian immunodeficiency вирус код примата, што је ХИВ код људи) вируси су у мишиће животиња пренели снажне гене за производњу антитела. Мишићне ћелије су продуковале СИВ антитела, баш онако како су се надали др Џонсон и његове колеге. Затим су инфицирали мајмуне са вирусом СИВ-а и мајмуни су продуковали довољно антитела у својим мишићима за заштиту од инфекције. Без ИГТ-а инфицирани мајмуни би сигурно угинули, наводи се у студији.