Кајмакчалан – капија слободе

Јесен ове, 2016. године, посвећена је обележавању битке на Кајмакчалану и на битољском војишту.

Прва етапа у пробоју Солунског фронта и у коначној победи савезника у Великом рату повезује се са Кајмакчаланом. Врховна команда српске војске знала је да без освајања тог врха на висини од 2525 метара не може бити ни коначне победе. Због тога се та битка убраја у највеће у целокупној српској историји, а у војним аналима остала је описана као изузетан ратнички подвиг.

Искусни војни стручњаци, и савезнички и непријатељски, сматрали су тај врх неосвојивим. Доминантни природни положаји на планини Ниџе, којој припада и врх Кајмакчалан, додатно утврђени и опремљени тадашњим најмоћнијим наоружањем, које је држала бугарска војска уз помоћ Немаца, представљали су непрелазну тврђаву за повратак српске војске у отаџбину.

Тешке рововске борбе за освајање те планинске тврђаве трајале су даноноћно целе друге половине септембра 1916. године. Најзад, у силовитом јуришу, Дринска дивизија је 30. септембра, уз велике губитке, освојила Кајмакчалан. Жртве су и на једној и на другој стани биле огромне. Ступањем на то тло, српска војска је стала на територију своје тадашње државе. Многи су остали заувек ту, на прагу отаџбине.

После заузећа Кајмакчалана, српску војску су, поред отпора непријатеља, чекале и ћуди планине Ниџе, магла, немилосрдни ветрови, први снег. Ипак, 3. октобра Дринска дивизија заузела је и друге положаје на планини и наставила напредовање спуштајући се у долину Црне реке. Ту су приспели и делови Прве армије и тиме су створени услови за нову битку, познату у историји као Битка у луку Црне реке, која је трајала од првих дана октобра, све до децембра 1916. Зато се каже да Кајмакчалан није једна битка.

То је низ већих и мањих битака у покрету, које су се одвијале целе јесени пре стотину година. Борбе су се водиле за свако утврђење, сваки врх, готово сваки камен.

Командант свих савезничких снага на Солунском фронту, француски генерал Морис Сарај рекао је тада: „Срби, ви сте први отворили пут, ви сте најзад видели наше непријатеље у бекству".

Екипа Образовно-научног програма РТС-а прошла је путевима битака од врха Кајмакчалана до Битоља и по изузетно тешком терену снимила први пут места која су досад била незабележена. Око самог врха и данас су видљиви остаци ровова и митраљеских гнезда. Ни после стотину година природа није успела да избрише трагове одсудне битке. У рововима данас цвета ендемична биљка „Наталијина рамонда" непосредно изнад остатака муниције, коју кише и снегови повремено избаце на површину. 

На целој дужини линије непријатељске одбране, у подручју чувене коте 1050, и после пуног века добро су сачувана невероватна непријатељска утврђења која је бранила немачка 11. армија. У овим артиљеријским гнездима и данас се могу наћи остаци граната, муниција и делови војничке опреме.

Имали смо истраживачку срећу да снимимо унутрашњост тих утврђења и пронађемо остатке немачке и француске муниције коју је користила српска војска. Свакоме ко је видео та артиљеријска утврђења, јасно је да им никаква француска артиљерија није могла наудити. Те стеновите горостасе могла је да савлада само пешадија, и то српски војници-пешадинци.

Падине Кајмакчалана и планине Ниџе посејане су гробовима српских војника. Готово да нема цркве, црквишта где нема српског гробља. Али гробља су и дубоко у шумама, као и појединачни гробови, или по неколико у групама. Наишли смо на једно такво гробље, где су још видљиви натписи на сачуваним надгробним споменицима. Све су то младићи од двадесетак година, који су прошли голготу повлачења, завршили војну обуку на Крфу, пребачени на Солунски фронт и остали заувек ту, у подножју планинског врха.

Кајмакчалан који је постао симбол и који је готово синоним за целу планину јесте огромно српско гробље, са капелом на самом врху која као светионик обасјава све знане и незнане гробове.

Капелу је још 1918. године подигао регент Александар Карађорђевић. Изнад улаза стоје уклесане речи:

„Мојим див-јунацима, неустрашивим и верним, који грудима својим отворише врата слободи и осташе овде као вечна стража на прагу отаџбине."

Поред капеле је и звоник са Пупиновим звоном, које је велики научник и родољуб Михајло Пупин поклонио у знак поштовања за погинуле српске ратнике. У самој капели налази се и урна у којој су све до Другог светског рата почивали посмртни остаци српског пријатеља и хуманисте, Швајцарца др Арчибалада Рајса. Наиме, др Рајс, који је после рата живео у Београду, оставио је завештање да његово срце после смрти почива на Кајмакчалану. Тело Арчибалда Рајса сахрањено је 1929. године на Топчидерском гробљу у Београду, а урну са срцем пренели су његови најбољи другови на Кајмакчалан.

У подножју испод коте 2525, међу видљивим рововима, налази се костурница у којој, испод највећег врха српске повести, почивају дивови Кајмакчалана.

Аутор серијала је Милица Бајић Ђого, сниматељ хаџи Владан Мијаиловић, тон Ненад Мишић, монтажа Тихомир Дукић и Горан Мијић, режија Јелисавета Јанић и Милица Бајић Ђого.