Породица надарених: Рихард Вагнер, 2. део

Чак и пре него што је „Танхојзер" постављен у Дрездену, уметник је радио на опери „Лоенгрин". Ипак, 1848. године његове отворене симпатије према револуционарним идејама које су се шириле Европом довеле су га у незгодан положај.

Због тога је имао толико проблема да иако је опера „Лоенгрин" била завршена, није сачекао да буде постављена на сцену. Будући да је говорио и против саксонске монархије, морао је да побегне у Швајцарску и тамо затражи политички азил.

Дрезден се 1849. године нашао у пламену револуције. Вагнер се залагао за то да држава не треба да контролише музику и позориште, па чак и за то да би републиканска влада била најбоља за напредак Саксоније. Будући да није био у стању да буде тактичан и дипломата у политици, то је платио егзилом.

У Вајмару је отишао код Листа. Али његов тад велики пријатељ, иначе увек спреман да помогне у било чему што има везе с музиком, није желео да има посла с политичким избеглицама, па су Вагнер и Мина и, наравно, њихов пас, без ког Вагнер није могао да живи, убрзо отишли за Швајцарску, која им је била дугогодишње уточиште.

Живели су у Цириху, богатом и за живот удобном граду, у којем је становништво говорило немачки језик и где су политичари били републиканци. Вагнер је био непобедив и сматрали су га водећим композитором немачке опере.

Ото Везендонк је био богати трговац свилом из Цириха. Његова млада жена Матилда била је очарана Вагнером и његовом музиком. Док су она и њен супруг живели у предивној вили која гледа на Циришко језеро, Вагнера су сместили у кућу поред ње. За Вагнера је то било изванредно јер је увек имао новчаних проблема, као и потребу да му се неко диви.

Матилда и Вагнер су убрзо свакодневно били у контакту и после неког времена, упркос томе што су обоје били у браку, постали су љубавници. Та љубавна веза је толико утицала на њега да се удаљио и од компоновања оперског циклуса „Прстен Нибелунга", на ком је тада радио. Под утицајем страсти коју је осећао према Матилди, написао је оперу „Тристан и Изолда", свакако једну од најчудеснијих рефлексија о свевременој љубави. Наравно, Вагнерова жена Мина није била одушевљена тиме, као ни Ото Везендонк. Све се завршило тако што се Мина разболела и остатак живота провела лечећи се.

Матилда ипак није могла да напусти мужа и дете, без обзира на то колико је била романтична њена веза с Вагнером. Зато је Вагнер напустио Цирих и прешао у Париз. Изненађује то да је Везендонк од њега купио права на прва два дела „Прстена Нибелунга", „Рајнско злато" и „Валкиру", па је композитор неко време имао довољно новца.

Париску оперу Вагнер није могао тако лако да освоји. Чланови клуба „Џокеј", који су закупили већину најбољих места у Опери како би гледали лепе девојке у балетским хаљиницама желели су „Танхојзера", оперу с балетом у другом чину и када га нису добили, саботирали су цело извођење непрестаном буком и звиждањем.

После борбе с неупућеним, али аутократским дрезденским властима и са ситуацијом која је уништила његову уметност, што се није могло толерисати, не чуди што је Вагнер на крају закључио да је једини начин за пристојну поставку дела да има сопствено позориште. У том случају би искључиво он сам одлучивао о свему. У Паризу се опет састао с Листом и ту је упознао његово троје деце. Козима је у то време још била адолесценткиња. Париз можда није прихватио његове опере, али он је пронашао утеху.

После три године путовања, дириговања и надгледања поставки својих дела по Европи, Вагнерово следеће место за предах било је у Минхену. Његов долазак овамо отприлике се подудара са ступањем на трон осамнаестогодишњег краља Лудвига Баварског. Он је већ био познат по свом екстравагантном стилу, нарочито када се радило о градњи замкова, а било је општепознато и то да је хомосексуалац. Отворено показавши своју опчињеност Вагнером, понудио му је финансијску помоћ и заштиту. Без обзира на све, Вагнер такву понуду није могао да одбије.

Лудвиг је композитора сместио у раскошну кућу у Минхену, Вагнер је проводио сате и сате с младим краљем у међусобном дивљењу, па је почело да се спекулише о правој природи њиховог односа.

Вагнер је све то ласкање схватио као нешто што се подразумева и своју везу с Лудвигом у овом дворцу видео је као остварење главног циља - добијања зграде за позориште у ком ће његове музичке драме бити први пут ваљано представљене.

Истовремено, љубавник идеалиста, Вагнер, преотео је жену јеврејском диригенту и, на крају, Вагнер, пропагатор херојске части, бесрамно користи опчињеног младог краља како би се домогао баварског новца и саградио оперску кућу за постављање сопствених дела у још већој слави. Био је то сценарио достојан највеће опере.

У међувремену, „Тристан и Изолда" су премијерно приказани у Минхенском позоришту. Опера говори о двојици пријатеља који су заљубљени у исту жену. У позадини тога су се могле назрети и песимистичке идеје филозофа Шопенхауера, за које је Вагнер у то време био веома заинтересован. Идеал и стварност су за њега били толико различити да је патњу напросто сматрао човековом судбином. Можда је управо то рекао Хансу фон Билову кад је видео како му се брак распао. У сваком случају, публика је била сумњичава у вези са „Тристаном и Изолдом" јер није видела разлику у Шопенхауеровим и Вагнеровим размишљањима. Музика, можда упркос ауторовим идејама, довољно говори сама за себе.

Упркос успеху „Тристана и Изолде", које је краљ Лудвиг сматрао најбољим Вагнеровим делом, министри и полиција су се коначно уморили од Вагнерових испада, па су били принуђени да га протерају из Баварске. Тада се поново сместио у Швајцарској, у вили „Трибшен" на Луцернском језеру. Одани краљ Лудвиг му је плаћао станарину. Мина је умрла и Козима је дошла да му се придружи, заједно са своје три кћери, од којих су две биле Фон Биловове.

Цела та афера полако се претварала у комичну оперу када се млади краљ појавио на прагу „Трибшена" и свом љубљеном Вагнеру изјавио да жели да се одрекне трона и заувек са њим да живи у тој вили. Козима и њене ћерке су му биле одбојне, па је чак и Вагнер имао потешкоће да краљу објасни како му Козима не значи ништа и да је он и даље центар васионе.

Наравно, да Лудвиг није био краљ, не би био од користи за Вагнерове замисли. Лудвиг се посрамљен повукао, а можда је и у Трибшену било неколико непроспаваних ноћи. Питање је било шта ће Лудвиг да уради сад кад има јасан увид у Вагнеров прави, егоистичан и прорачунат карактер. И поред свега тога, Лудвиг је увек остао одан Вагнеру као композитору.

„Мајстори певачи" су постављени на сцену јуна 1868. године и њихов изузетан шарм имао је великог утицаја на публику која је била спремна за испољавање немачког национализма. За само неколико година Немачка је први пут постала једна нација, па је велика арија Ханса Закса којом се величају немачке врлине и вреднују више од било чијих других, дошла у прави час.

Заксовом музиком се шездесетак година касније одушевљавао и Хитлер. Остале Вагнерове велике теорије о томе како су Јевреји били погубни за немачку културу такође су биле одобраване. Вагнеров монструозан и крајње себичан его могао је да буде основ за расправе о томе да ли треба занемарити његову биографију и посветити му се само као уметнику. Али те две ствари је тешко раздвојити. Без његове огромне вере у самог себе он не би могао да постигне оно што је постигао.

Вагнер се заинтересовао и за филозофа Ничеа. Када се 1868. године Ниче упознао с Вагнером, био је њиме очаран, а Вагнер и Козима су покушали да искористе његову академску репутацију како би побољшали сопствену. То није успело и заправо је Ничеова репутација била угрожена због пријатељства с Вагнеровима.

Одвајање композитора од самих композиција почело је још током његовог живота. „Рајнско злато" је приказано у Минхену у одсуству аутора, а и „Валкира" је припремана без његовог утицаја. Али Брамсова, Јоахимова, Листова и Сен-Сансова публика  прихватила је Вагнеров таленат и поздрављала га је. Вагнер је остао у „Трибшену".

Бајројт је изузетно привлачан град и у њему је већ постојало добро позориште, али његова барокна декорација и ограничене сценске могућности били су сувише спутавајући за Вагнерове идеје. Зато је он планирао да изгради ново позориште. Место изабрано за њега било је ван центра, на узвишици с које се гледало на град.

Вагнер је поставио специјалне захтеве пред архитекте и подигнута је привремена зграда. То привремено здање и данас постоји. Зидови аудиторијума обложени су дрветом, а седишта су од дрвета и трске и не апсорбују звук. Оркестар је потпуно сакривен од погледа, па се звук сабира на једном месту као у некој врсти појачала. Пространа сцена с покретним подовима и машинеријом била је прилично револуционарна творевина за то доба, а и данас се сматра највишим степеном иновације.

Премијери „Прстена Нибелунга" 1876. године у новом позоришту присуствовао је и Чајковски. Фестивал није био успешан, па је Вагнер морао да крене на турнеју као диригент како би надокнадио губитке. Велики део помоћи му је, као и увек, стигао од верног Лудвига.

Вагнер је морао да напише још једну оперу под именом „Парсифала" а имао је и још једну љубавну аферу, овог пута са Јудитом Готје Мендес, ћерком песника Теофила Готјеа. Мајка јој је била Јеврејка, али изгледа да је Вагнер у том случају прогледао кроз прсте. Козима је занемарила одређене догађаје и ту везу је трпела без неких замерки, иако је у својим дневницима откривала како је веома патила због тога.