Породица надарених: Рихард Вагнер

Рихард је звнично био син Карла Фридриха Вагнера, који је радио у влади и сарађивао с градском полицијом. Међутим, Вагнерова мајка Јохана је ушла у љубавну везу с другим човеком, па је сасвим могуће да Рихард, њено девето дете, заправо и није био Вагнер, већ син извесног Лудвига Гајера.

Гајер је био глумац који је и сликао и лепо певао. Био је у потпуности уметнички настројен. Интересантно је да је у својим каснијим изјавама Вагнер истицао своје антисемитске ставове, а вероватно је и сам био јеврејског порекла.

Муж Јохане Вагнер је умро од тифуса само шест месеци после Рихардовог рођења. Она је тад напустила Лајпциг и отишла да живи с Лудвигом Гајером у оближњем Дрездену, где је он био члан дворске позоришне трупе.

Гајер је желео да Рихард постане сликар и покушао је да га усмерава у том правцу, али изгледа да дечак за то није имао талента. Гајер је одустао од те идеје а умро је кад је дечаку било тек осам година, пре него што је могао да има било какав истински утицај на њега.

Гајер и његова жена су имали пријатеља Вебера, композитора чија су се дела изводила у позоришту, у Дрездену. Музика, дакле, није била далеко од њих, али изгледа да је Јохана рекла Веберу да њен син није музикалан.

Међутим, видевши Веберову оперу „Чаробни стрелац", Рихард је био очаран. Била је то прва смерница за његову будућност. У питању је била веома драматична опера о магији, а музика је ту драматику истицала на један изузетно узбудљив начин. Зато и није чудо што је Вагнер њомe био импресиониран.

Бетовенова опера „Фиделио" је имала премијеру само неколико година пре тога у Бечу. Млади Вагнер ју је видео у Дрездену с  Вилхелмином Шредер Деврион у једној од улога. Очаран њеном појавом, написао јој је дивно писмо које никад није заборавила. Касније је она наступала у његовим операма.

Највећи утицај на Вагнера у раном периоду свакако су имале породичне везе с дворским позориштем у Дрездену. Гајер је тамо радио и познавао је много људи. Готово цела породица Вагнер је тамо годинама радила. Позоришни живот, поставке комада, глумци, пробе костима, сцена и њен начин функционисања били су саставни део Вагнеровог детињства и били су уско повезани с његовим будућим успехом музичког драматурга.

Дрезден је био живахан и елегантан град, а позориште је било центар културног живота. Више од саме музике, тај позоришни свет је био покретачка сила за будуће Вагнерово стваралаштво. Образовао се у Лајпцигу, граду културног просветљења и академског живота.

Прво је похађао школу при Баховој Цркви Светог Томе, потом Прву државну школу „Николај", па је отишао на универзитет. Но, слабо је учио, па није много постизао. Са шеснаест година је узимао часове хармоније и научио да чита ноте. Свирање на клавиру никад није усавршио, али то га није спречило да учи компоновање код професора Кристијана Теодора Вајнлига.

У то време, Менделсон је био сматран водећим музичким генијем и Вагнер му је послао симфонију коју је написао. Менделсон или није добио то дело, или њиме није био импресиониран, али никад није одговорио Вагнеру. Вагнер је због тога био смртно увређен и од тада му се Менделсон уопште није свиђао.

Годину дана је радио у Вирцбургу, подучавајући солисте и оркестар у Опери. И управо такво искуство му је и било потребно. Док је ту боравио, написао је оперу „Виле". Дело није извођено за његовог живота и није ни од какве нарочите важности, сем што је означило почетак његовог стваралаштва. С обзиром на то да широм Немачке има дивних замкова, није никакво чудо што су виле и митологија дуго биле водеће теме Вагнерових опера.

Затим је добио место диригента у опери у Магдебургу. Тамо је почео да ствара оно што је касније постало његов уобичајени образац живљења: екстраваганција, дугови, огромни подухвати који пропадају. За оперу „Забрањена љубав", засновану на Шекспировим делима, сам је написао либрето, погрешно верујући да, уз музички, поседује и књижевни таленат.

У Магдебургу се упознао с певачицом Мином Планер и убрзо је постао њен љубавник. Венчали су се 1836. године. Био је то од почетка буран брак. Побегла је од њега само после неколико месеци јер није могла поднети његов начин живота.

У Риги је почео да компонује оперу „Ријенци", засновану на мелодрамском роману енглеског писца Булвера Литона. „Ријенци" има величанствене театралне сцене и била је по укусу публике, иако је за самог Вагнера била чист комерцијални подухват који није написан из срца.

Следи наставак...