Како оцаринити уметничко дело

У судској архиви САД остао је забележен следећи занимљив случај: Американац Едвард Стехен купио је 1928. године у Европи бронзану скулптуру „Птица у лету“, рад румунског авангардисте Константина Бранкушија. Упркос томе што се уметничка дела у принципу могу слободно уносити у Сједињене Државе, њујоршка царина захтевала је од власника да плати 40% вредности скулптуре, огласивши је обичном „израђевином од метала“. Предмет је био изванредно једноставног облика, нешто између банане и вретена.

Стехен је алармирао јавност и поднео тужбу Царинском суду. Главни судија Џастис Вејт био је пре свега обавезан да узме у обзир једну старију пресуду из 1916. године у којој је дата дефиниција скулптуре. У том документу стоји, између осталог, да је скулптура производ једне од грана слободне лепе уметности, да је начињена од чврстог материјала и да представља „имитацију предмета из природе у њиховој правој пропорцији између дубине, ширине и дужине, или само ширине и дужине".

Судија је констатовао да се инкриминисаној скулптури само уз помоћ најживље маште могу приписати неке сличности са трупом птице, али да иначе нема трага од главе, ногу и крила. Према ранијем ставу суда, дакле, Бранкушијев рад не може бити прихваћен као уметничко дело, или, прецизније, као дело високе уметничке вредности.

Већ пре претреса афера је постигла велику популарност. Притисак јавности, а нарочито напредних интелектуалаца и уметника модерниста, учинио се неодољивим. По савести, из страха да се не покаже заосталим, убеђен у аргументе тужбе, или из других разлога, судија Вејт додаје једно судбоносно „међутим":

„Под утицајем модерних уметничких школа, раније прихваћено гледиште модификовано је у односу на услове који конституишу уметност... У међувремену развила се такозвана нова уметничка школа чији представници пре покушавају да уобличе апстрактне идеје него да имитирају предмете из природе. Имали ми или немали симпатије према тим новим идејама и школама, сматрамо да мора бити уважена чињеница њиховог постојања и утицаја на уметнички свет који суд признаје. Предмет у питању очигледно је намењен украшавању, то је његова сврха исто као у случају скулптура старих мајстора... Он представља оригиналан производ професионалног скулптора, и стога је уистини вајарско и уметничко дело."

Судија Вејт поступио је мудро, закључује о тој пресуди др Драгутин Гостушки у делу „Уметност у недостатку доказа", и додаје: „Вероватно друкчије није ни могао. Једно је, међутим, сигурно: у његовом образложењу кондензовани су до детаља сви главни уметнички проблеми наше епохе. Најзад и више од тога: ова судска пресуда антиципира и једну могућну историјску пресуду са закључком да је акт квалификације уметничког дела скуп стицаја околности међу којима најмању улогу играју позитивни естетички критерији."

Остао је непознат податак који би нам сигурно био занимљив: на коју доларску вредност је царинска служба Сједињених Држава била спремна одрезати власнику тих 40%?

Број коментара 4

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.