Феномен концерта

Оставимо по страни, овом приликом, тзв. добротворне концерте (заправо, све оне који - оправдано или неоправдано ‒ бивају тако квалификовани) како не бисмо превазишли оквире уметничко-естетичког есеја. Но ваљало би се (можда) запитати ко су уопште ти „продуктивни радници" - на нашем поднебљу, и шире - кадри да напуне неко од светилишта звука? Да ли свој успех и популарност дугују квалитету? Или ‒ само квалитету? Или ‒ количини уложених материјалних средстава? Или ‒ скандалозности будно и редовно испраћаној по таблоидним медијима, свих врста? Или ‒ томе што су од власти промовисан, плански пласиран „пројекат"?

Дубоко размислите пре него што ову реченицу класификујете као још једну из асортимана теорија завере...

Ниједан облик доживљавања музике не може се поредити са концертом, и у томе је његова изузетност. Тако се ни ручак у ексклузивном ресторану не може мерити са конзервом нареска у кућном амбијенту, а аналогно је и поређење уникатне креације врхунског модног дизајнера и на пример, конфекцијске хаљине. Функционисање тројства које суделује у некој врсти магијског чина: стваралац (композитор), извођач (активни секундарни стваралац), слушалац (фиктивни секундарни стваралац), одиграва се само у концертној дворани ‒ „у том простору који је исто толико нестваран колико и позориште, или амфитеатар". Јенкелевич, такође, каже да је то освештан, „лудички ограђен" простор уметности, и да сама његова ограда одређује „чаробно острво химера у океану озбиљних радњи".

Као илустрацију, узмимо једну од оних животних сцена које се никада не заборављају, а речи су често недостатне за опис њиховог значења. Наиме, када су, на једном од својих концерата, наступили хармоникаш-дугметаш Лело Ника (српско-румунског порекла, одшколован на високим школама у Шведској), и Београђанин Јован Павловић (исти случај, само са норвешким епилогом), публика је (с неверицом) пратила шта су њих двојица радили са тим инструментима: један „игра пипиревку" по дугмићима, а други, пошто је „клавирска" тежа за свирање, „лети" уз понеки грлени ефекат. Повремено се стиче утисак да су то два жива бића, која разговарају на свима разумљивом језику. Уосталом, и Давид Ојстрах, непревазиђени виолиниста, говорио је да је тајна његове интерпретације у томе што је целог живота имитирао боју гласа чувеног тенора Бењамина Ђиљија. У ретким тренуцима који су најближи опису апотеозе, благословени смо осећањем истинског уласка у онострани, божански свет музике. И бескрајно захвални тим „светским, а нашим" витезима музике, негде тамо далеким, а испоставило се, речено језиком музике ‒ блиским и присним.

За такве тренутке се живи.